✕
Пређи на садржај

Еутаназија

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије о
Еутаназија
Врсте
Ставови
Групе
Људи
Књиге
Јурисдикције
Закони
Алтернативе
Остала питања
Део серије о
Хомицид
Убиство

Напомена: Зависи од јурисдикције

Убиство из нехата
Некривично убиство

Напомена: Зависи од јурисдикције

Породица
Остало

Еутаназија (грч. εὐθανασία; "добра смрт": εὖ, eu; "добра" – θάνατος, thanatos; "смрт")јесте пракса намерног окончања живота како би се елиминисали бол и патња.[1][2]

Различите земље имају различите законе о еутаназији. Изабрани одбор за медицинску етику британског Дома лордова дефинише еутаназију као „намерну интервенцију предузету са изричитом намером окончања живота ради ублажавања несавладиве патње”.[3] У Холандији и Белгији, еутаназија се схвата као „окончање живота од стране лекара на захтев пацијента”.[4] Међутим, холандски закон не користи термин „еутаназија”, већ тај концепт укључује под ширу дефиницију „потпомогнутог самоубиства и окончања живота на захтев”.[5]

Еутаназија се категорише на различите начине, што укључује добровољну, недобровољну и принудну еутаназију.[6] Добровољна еутаназија је када особа жели да јој се оконча живот и легална је у све већем броју земаља. Недобровољна еутаназија се дешава када пристанак пацијента није доступан (нпр. када је особа у коми или у перзистентном вегетативном стању) и легална је у неким земљама под одређеним ограниченим условима, како у активном тако и у пасивном облику. Принудна еутаназија, која се спроводи без тражења пристанка или против воље пацијента, илегална је у свим земљама и обично се сматра убиством.

Од 2006. године, еутаназија је постала најактивнија област истраживања у биоетици.[7] У неким земљама постоје дубоке јавне контроверзе око моралних, етичких и правних питања повезаних са еутаназијом. Пасивна еутаназија (позната као „искључивање апарата”) легална је под одређеним околностима у многим земљама. Активна еутаназија је, међутим, легална или de facto легална у само неколико земаља (на пример, Белгија, Канада и Уругвај), које је ограничавају на специфичне околности и захтевају одобрење саветника, лекара или других специјалиста. У неким земљама — попут Нигерије, Саудијске Арабије и Пакистана — подршка активној еутаназији готово да не постоји.

Дефиниција

[уреди | уреди извор]

Тренутна употреба

[уреди | уреди извор]

Од 2024. године, речничке дефиниције фокусирају се на еутаназију као чин убијања некога како би се спречила даља патња. Не постоји осећај да ли се особа слаже или је проактивна у тој ситуацији.[8][9]

Раније расправе о кључним елементима

[уреди | уреди извор]

Године 1974. еутаназија је дефинисана као „безболно изазивање брзе смрти”.[10] Међутим, тврди се да овај приступ не успева да правилно дефинише еутаназију, јер оставља отвореним низ могућих радњи које би испуниле захтеве дефиниције, али се не би сматрале еутаназијом. Конкретно, овде се убрајају ситуације у којима једна особа убије другу, безболно, али без икаквог разлога осим личне користи, или случајне смрти које су брзе и безболне, али не и намерне.[11][12]

Други приступ је укључио појам патње у дефиницију.[11] Дефиниција коју нуди Оксфордски речник енглеског језика укључује патњу као неопходан услов са „безболним убијањем пацијента који пати од неизлечиве и болне болести или је у неповратној коми”.[13] Овај приступ је укључен у дефиницију Марвина Кола и Пола Курца као „начин или чин изазивања или допуштања смрти безболно као олакшање од патње”.[14] Могу се навести и контрапримери: такве дефиниције могу обухватити убијање особе која пати од неизлечиве болести ради личне користи (попут тражења наследства), а коментатори као што су Том Бичам и Арнолд Дејвидсон тврдили су да би то представљало „чисто убиство” (murder simpliciter) пре него еутаназију.[11]

Трећи елемент укључен у многе дефиниције је намера: смрт мора бити намерна, а не случајна, а намера акције мора бити „милосрдна смрт”.[11] Мајкл Рин је тврдио да „главна ствар која разликује еутаназију од чисто намерног убиства јесте мотив актера: он мора бити добар мотив у смислу добра за убијену особу.”[15] Слично томе, Хедер Дрејпер говори о важности мотива, тврдећи да „мотив чини кључни део аргумената за еутаназију, јер мора бити у најбољем интересу особе која умире.”[12] Дефиниције попут оних које нуди Изабрани одбор за медицинску етику Дома лордова иду овим путем, где се еутаназија дефинише као „намерна интервенција предузета са изричитом намером окончања живота, ради ублажавања несавладиве патње.”[3] Бичам и Дејвидсон такође истичу дефиницију Баруха Бродија да је „чин еутаназије онај у којем једна особа... (А) убија другу особу (Б) у корист друге особе, која заиста има користи од тога што је убијена”.[16]

Дрејперова је тврдила да свака дефиниција еутаназије мора да укључи четири елемента: актера и субјекта; намеру; узрочну близину, такву да радње актера доводе до исхода; и исход. На основу тога, понудила је дефиницију која укључује те елементе, наводећи да еутаназија „мора бити дефинисана као смрт која произилази из намере једне особе да убије другу особу, користећи најнежније и најбезболније могуће средство, које је мотивисано искључиво најбољим интересима особе која умире.”[17] Пре Дрејперове, Бичам и Дејвидсон су такође понудили дефиницију која је укључивала ове елементе. Њихова дефиниција специфично искључује фетусе како би се направила разлика између абортуса и еутаназије:[18]

Укратко, тврдили смо... да је смрт људског бића, А, пример еутаназије ако и само ако (1) А-ову смрт намерава најмање једно друго људско биће, Б, где је Б или узрок смрти или узрочно релевантна карактеристика догађаја који резултира смрћу (било чињењем или нечињењем); (2) постоји довољно тренутних доказа да Б верује да А акутно пати или је у неповратној коми, или постоји довољно тренутних доказа повезаних са А-овим тренутним стањем тако да један или више познатих узрочних закона подржавају Б-ово веровање да ће А бити у стању акутне патње или неповратне коме; (3) (а) Б-ов примарни разлог за намеравање А-ове смрти је престанак А-ове (стварне или предвиђене будуће) патње или неповратне коме, при чему Б не намерава А-ову смрт из неког другог примарног разлога, иако могу постојати и други релевантни разлози, и (б) постоји довољно тренутних доказа за А или Б да узрочна средства за А-ову смрт неће произвести више патње него што би било произведено за А да Б није интервенисао; (4) узрочна средства за догађај А-ове смрти бирају А или Б да буду што безболнија, осим ако А или Б имају надмоћан разлог за болније узрочно средство, при чему разлог за избор овог другог узрочног средства није у супротности са доказима у 3б; (5) А је не-фетус организaм.[19]

Рин је, делимично одговарајући Бичаму и Дејвидсону, понудио дефиницију из шест делова:

Особа А извршила је чин еутаназије ако и само ако је (1) А убио Б или га пустио да умре; (2) А намеравао да убије Б; (3) намера наведена у (2) била барем делимичан узрок радње наведене у (1); (4) узрочни пут од намере наведене у (2) до радње наведене у (1) мање-више у складу са планом акције А; (5) А-ово убиство Б је добровољна радња; (6) мотив за радњу наведену у (1), мотив који стоји иза намере наведене у (2), јесте добробит убијене особе.[20]

Рин је такође разматрао седми услов: „(7) Добро наведено у (6) јесте, или бар укључује, избегавање зла”, иако, како је Рин приметио у раду, није био убеђен да је то ограничење неопходно.[21]

Говорећи о својој дефиницији, Рин је приметио потешкоће у оправдавању еутаназије када се суочи са појмом субјектовог „права на живот”. Као одговор, Рин је тврдио да еутаназија мора бити добровољна и да је „принудна еутаназија, као таква, велика неправда”.[21] Други коментатори директније укључују пристанак у своје дефиниције. На пример, у расправи о еутаназији коју је 2003. године представила Етичка радна група Европског удружења за палијативну негу (EPAC), аутори су понудили: „Медикализовано убијање особе без њеног пристанка, било да је недобровољно (када особа није у могућности да дâ пристанак) или принудно (против воље особе), није еутаназија: то је убиство. Према томе, еутаназија може бити само добровољна.”[22] Иако је Етичка радна група EPAC-а тврдила да се ни недобровољна ни принудна еутаназија не могу укључити у дефиницију еутаназије, у литератури постоје расправе о искључивању једне, али не и друге.[21]

Историјска употреба

[уреди | уреди извор]

Термин „еутаназија” имао је различита значења у зависности од употребе. Прва позната употреба термина „еутаназија” припада историчару Светонију, који је описао како је цар Октавијан Август, „умирући брзо и без патње у наручју своје жене Ливије, искусио ’еутаназију’ коју је прижељкивао.”[23] Реч „еутаназија” је први пут у медицинском конtextу употребио Франсис Бејкон у 17. веку да би означио лаку, безболну, срећну смрт, током које је „дужност лекара да ублажи ’физичке патње’ тела.” Бејкон је говорио о „спољашњој еутаназији” — термином „спољашња” желео је да направи разлику у односу на духовни концепт — еутаназији „која се односи на припрему душе.”[24]

Класификација

[уреди | уреди извор]

Еутаназија се може класификовати у три типа, у зависности од тога да ли особа даје информисани пристанак: добровољна, недобровољна и принудна.[25][26]

У медицинској и биоетичкој литератури постоји дебата о томе да ли се недобровољно (и проширено, принудно) убијање пацијената може сматрати еутаназијом, без обзира на намеру или околности пацијента. У дефиницијама које су понудили Бичам и Дејвидсон, а касније и Рин, пристанак од стране пацијента није сматран једним од њихових критеријума, иако је можда био неопходан да би се еутаназија оправдала.[11][27] Међутим, други виде пристанак као суштински важан.

Добровољна еутаназија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Право на смрт

Добровољна еутаназија се спроводи уз пристанак пацијента.[28] Активна добровољна еутаназија је легална у Белгији, Луксембургу и Холандији. Пасивна добровољна еутаназија је легална широм САД-а према пресуди у случају Cruzan v. Director, Missouri Department of Health. Када пацијент сам изазове своју смрт уз помоћ лекара, често се користи термин потпомогнуто самоубиство. Потпомогнуто самоубиство је легално у Швајцарској и америчким савезним државама Калифорнији, Орегону, Вашингтону, Монтани и Вермонту.

Недобровољна еутаназија

[уреди | уреди извор]

Недобровољна еутаназија се спроводи када пристанак пацијента није доступан.[28] Примери укључују дечју еутаназију, која је илегална широм света, али декриминализована под одређеним специфичним околностима у Холандији према Гронингенском протоколу. Пасивни облици недобровољне еутаназије (тј. ускраћивање лечења) легални су у бројним земљама под одређеним условима.

Принудна еутаназија

[уреди | уреди извор]

Принудна еутаназија се врши без тражења пристанка или против воље пацијента.[28] Сматра се убиством и илегална је у свим земљама.

Пасивна и активна еутаназија

[уреди | уреди извор]

Добровољни, недобровољни и принудни типови могу се даље поделити на пасивне или активне варијанте.[29] Пасивна еутаназија подразумева ускраћивање лечења неопходног за наставак живота.[3] Активна еутаназија подразумева употребу смртоносних супстанци или сила (попут давања смртоносне инјекције) и далеко је контроверзнија. Иако неки аутори сматрају ове термине обмањујућим и бескорисним, они се ипак често користе. У неким случајевима, као што је давање све потребнијих, али токсичних доза лекова против болова, постоји дебата да ли ту праксу треба сматрати активном или пасивном.[3]

Историја

[уреди | уреди извор]
Image
Смрт Сократа, рад Жака Луја Давида (1787), приказује Сократа како се спрема да попије кукуту, након што је осуђен за кварење омладине у Атини

Еутаназија се практиковала у Старој Грчкој и Риму: на пример, кукута се користила као средство за убрзавање смрти на острву Кеа, техника која се такође примењивала у Масалији (данашњи Марсељ). Еутаназију, у смислу намерног убрзавања смрти особе, подржавали су Сократ, Платон и Сенека Старији у античком свету, иако је Хипократ очигледно говорио против те праксе, пишући: „Нећу дати смртоносни лек да бих удовољио некоме, нити ћу дати савет који може изазвати његову смрт” (треба напоменути да у литератури постоји дебата о томе да ли је ово требало да обухвати еутаназију).[30][31][32]

Рани нови век

[уреди | уреди извор]

Термин еутаназија, у ранијем смислу пружања подршке некоме док умире, први пут је употребио Франсис Бејкон. У свом делу Euthanasia medica, изабрао је ову старогрчку реч и тиме направио разлику између euthanasia interior, припреме душе за смрт, и euthanasia exterior, која је имала за циљ да учини крај живота лакшим и безболнијим, у изузетним околностима скраћивањем живота. Да је античко значење лаке смрти поново дошло до изражаја у раном новом веку може се видети из дефиниције у Цедлеровом универзалном лексикону (Zedlers Universallexikon) из 18. века:

Еутаназија: веома нежна и тиха смрт, која се дешава без болних грчева. Реч долази од ευ, bene, добро, и θανατος, mors, смрт.[33]

Концепт еутаназије у смислу ублажавања процеса смрти враћа се медицинском историчару Карлу Фридриху Хајнриху Марксу, који се ослањао на Бејконове филозофске идеје. Према Марксу, лекар је имао моралну дужност да олакша патњу приликом смрти кроз охрабрење, подршку и ублажавање коришћењем лекова. Овакво „ублажавање смрти” одражавало је савремени дух времена (цајтгајст), али је по први пут уведено у медицински канон одговорности од стране Маркса. Маркс је такође нагласио разлику између теолошке бриге о души болесних људи и физичке неге и медицинског лечења које пружају лекари.[34]

Еутаназији у њеном модерном смислу увек се снажно противила хришћанска традиција. Тома Аквински се противио и једном и другом и тврдио да је пракса еутаназије у супротности са нашим природним људским инстинктима за преживљавање,[35] као што су то чинили и Франсоа Раншен (1565–1641), француски лекар и професор медицине, и Михаел Боудевијнс (1601–1681), лекар и учитељ.[31]‍:208[32] Други гласови су се залагали за еутаназију, као што је Џон Дон 1624. године,[36] и еутаназија је наставила да се практикује. Године 1678, објављивање дела Каспара Квестела De pulvinari morientibus non-subtrahend („О јастуку којег не треба лишити умирућег”), покренуло је дебату на ту тему. Квестел је описао различите обичаје који су се у то време користили за убрзавање смрти умирућих (укључујући изненадно уклањање јастука, за које се веровало да убрзава смрт) и изјаснио се против њихове употребе, јер је то било „против закона Бога и Природе”.[31]‍:209–211 Овакво мишљење делили су и други који су уследили, укључујући Филипа Јакоба Шпенера, Фајта Ридлина и Јохана Георга Криница.[31]‍:211 Упркос противљењу, еутаназија је наставила да се практикује, укључујући технике попут пуштања крви, гушења и склањања људи из кревета да би били стављени на хладну земљу.[31]‍:211–214

Самоубиство и еутаназија постали су прихваћенији током доба просветитељства.[32] Томас Мор је писао о еутаназији у свом делу Утопија, иако није јасно да ли је Мор имао намеру да подржи ту праксу.[31]‍:208–209 Друге културе су имале различите приступе: на пример, у Јапану се самоубиство традиционално није сматрало грехом, јер се користи у питањима части, и сходно томе, перцепција еутаназије разликује се од оне у другим деловима света.[37]

Почеци савремене дебате о еутаназији

[уреди | уреди извор]

Средином 19. века појавила се употреба морфијума за лечење „болова смрти”, при чему је Џон Колинс Ворен препоручио његову употребу 1848. године. Сличну употребу хлороформа открио је Џозеф Булар 1866. Међутим, ни у једном случају није препоручено да се употреба врши у циљу убрзавања смрти. Године 1870. Самјуел Вилијамс, школски учитељ, покренуо је савремену дебату о еутаназији говором одржаним у Бирмингемском спекулативном клубу у Енглеској, који је касније објављен у једнократној публикацији под насловом Essays of the Birmingham Speculative Club, збирци радова неколико чланова аматерског филозофског друштва.[38]‍:794 Вилијамсов предлог био је да се хлороформ користи за намерно убрзавање смрти неизлечиво болесних пацијената:

У свим случајевима безнадежне и болне болести, требало би да буде призната дужност медицинског пратиоца, кад год пацијент то жели, да примени хлороформ или неки други анестетик који би временом могао заменити хлороформ — како би се свест одмах уништила и пацијент довео до брзе и безболне смрти; уз предузимање свих неопходних мера предострожности да се спречи било каква могућа злоупотреба такве дужности; и предузимање мера да се ван сваке сумње или питања утврди да је лек примењен на изричиту жељу пацијента.

— Самјуел Вилијамс (1872), Euthanasia Williams and Northgate: London.[38]‍:794

Есеј је повољно оцењен у часопису The Saturday Review, али се у часопису The Spectator појавио уводник против њега.[39] Одатле се показао утицајним, па су и други писци изашли у подршку таквих ставова: Лајонел Толмаш писао је у корист еутаназије, као и Ани Безант, есејисткиња и реформаторка која се касније укључила у Национално секуларно друштво, сматрајући дужношћу према друштву да особа „умре добровољно и безболно” када достигне тачку у којој постаје ’теред’.[39][40] Часопис Popular Science анализирао је ово питање у мају 1873, процењујући обе стране аргумента.[41] Кемп примећује да у то време лекари нису учествовали у дискусији; то је био „у суштини филозофски подухват... нераскидиво повезан са бројним приговорима хришћанској доктрини о светињи људског живота”.[39]

Рани покрет за еутаназију у Сједињеним Државама

[уреди | уреди извор]
Image
Феликс Адлер, око 1913, први истакнути Американац који се залагао за дозвољавање самоубиства у случајевима хроничних болести

Успон покрета за еутаназију у Сједињеним Државама поклопио се са Позлаћеним добом, временом друштвених и технолошких промена које је обухватало „индивидуалистички конзервативизам који је величао лесе фер економију, научни метод и рационализам”, заједно са великим економским депресијама, индустријализацијом и сукобима између корпорација и радничких синдиката.[38]‍:794 То је такође био период у којем се развио модерни болнички систем, што је виђено као фактор у настанку дебате о еутаназији.[42]

Роберт Г. Ингерсол се залагао за еутаназију, изјавивши 1894. да би неко ко пати од неизлечиве болести, попут терминалног карцинома, требало да има право да оконча свој бол кроз самоубиство. Феликс Адлер је понудио сличан приступ, иако, за разлику од Ингерсола, Адлер није одбацивао религију. Штавише, аргументовао је то из оквира Етичке културе. Године 1891, Адлер је тврдио да би они који пате од неподношљивих болова требало да имају право да изврше самоубиство и, штавише, да би лекару требало дозволити да им помогне — чиме је Адлер постао први „истакнути Американац” који се залагао за самоубиство у случајевима када људи пате од хроничних болести.[43] И Ингерсол и Адлер су се залагали за добровољну еутаназију одраслих који пате од терминалних болести.[43] Даубигин тврди да су Ингерсол и Адлер, рушењем претходних моралних приговора на еутаназију и самоубиство, омогућили другима да прошире дефиницију еутаназије.[44]

Први покушај легализације еутаназије догодио се у Сједињеним Државама, када је Хенри Томас Хант унео законски предлог у Генералну скупштину Охаја 1906. године.[45]‍:614 Хант је то учинио по налогу Ане Софине Хол, богате наследнице која је била кључна фигура у покрету за еутаназију почетком 20. века у Сједињеним Државама. Холова је гледала како јој мајка умире након дуге битке са раком јетре и посветила се томе да обезбеди да други не морају да подносе исту патњу. У ту сврху се ангажовала у опсежној кампањи писања писама, регрутовала Лурану В. Шелдон и Мод Балингтон Бут, и организовала дебату о еутаназији на годишњем састанку Америчког хуманог друштва 1905. — што је Џејкоб М. Апел описао као прву значајну јавну дебату на ту тему у 20. веку.[45]‍:614–616

Хантов предлог закона позивао је на давање анестетика како би се изазвала смрт пацијента, под условом да је особа пунолетна, здравог разума и да пати од фаталне повреде, неизлечиве болести или великих физичких болова. Такође је захтевао да случај саслуша лекар, да се да информисани пристанак пред три сведока, и захтевао је присуство три лекара који су морали да се сложе да је опоравак пацијента немогућ. Захтев да се предлог закона одбаци у целости је изгласан негативно, али предлог на крају није прошао, са 79 гласова против и 23 за.[38]‍:796[45]‍:618–619

Уз предлог о еутаназији у Охају, 1906. члан скупштине Рос Грегори представио је предлог за дозволу еутаназије законодавном телу Ајове. Међутим, закон Ајове био је шириг обима од оног у Охају. Дозвољавао је смрт сваке особе старије од десет година која пати од болести која би се показала фаталном и изазвала екстремне болове, уколико је здравог разума и изрази жељу да вештачки убрза своју смрт. Осим тога, дозвољавао је еутаназију новорођенчади уколико су била довољно деформисана, и дозвољавао старатељима да затраже еутаназију у име својих штићеника. Предложени закон такође је налагао казне лекарима који одбију да изврше еутаназију на захтев: затворску казну од 6 до 12 месеци и новчану казну између 200 и 1.000 долара. Предлог се показао контроверзним.[45]‍:619–621 Изазвао је значајну дебату и није прошао, будући да је повучен из разматрања након што је прослеђен Комитету за јавно здравље.[45]‍:623

Након 1906, дебата о еутаназији смањила је интензитет, повремено избијајући на површину, али се није вратила на исти ниво расправе све до 1930-их у Уједињеном Краљевству.[38]‍:796

Противник еутаназије Ијан Даубигин тврди да је рано чланство у Америчком друштву за еутаназију (ESA) одражавало начин на који су многи у то време перципирали еутаназију, често је видећи као питање еугенике, а не као питање права појединаца.[43] Даубигин тврди да није сваки еугеничар приступио ESA-у „искључиво из еугеничких разлога”, али постулира да су постојале јасне идеолошке везе између покрета за еугенику и еутаназију.[43]

Тридесете године 20. века у Британији

[уреди | уреди извор]

Друштво за легализацију добровољне еутаназије основао је 1935. године Чарлс Килик Милард (данас се зове Dignity in Dying - Достојанство у умирању). Покрет је водио кампању за легализацију еутаназије у Великој Британији.

У јануару 1936, краљу Џорџу V дата је смртоносна доза морфијума и кокаина да би се убрзала његова смрт. У то време патио је од кардиореспираторне инсуфицијенције, а одлуку о окончању његовог живота донео је његов лекар, Бертранд Досон.[46] Иако је овај догађај чуван у тајности више од 50 година, смрт Џорџа V поклопила се са предложеним законом у Дому лордова за легализацију еутаназије.[47]

Нацистички програм еутаназије

[уреди | уреди извор]
Image
Центар за еутаназију Хартхајм, где је убијено преко 18.000 људи

Убиство тешко инвалидног детета у Нацистичкој Немачкој 24. јула 1939. описано је у Би-Би-Сијевој "Хронологији геноцида под нацистима" као прва „државно спонзорисана еутаназија”.[48] Стране које су пристале на убиство укључивале су Хитлерову канцеларију, родитеље и Рајхскомитет за научно регистровање тешких и наследних болести.[48] Часопис The Telegraph приметио је да је убиство инвалидног детета — чије је име било Герхард Кречмар, које је рођено слепо, са недостајућим удовима, склоно конвулзијама и наводно „идиот” — обезбедило „оправдање за тајни нацистички декрет који је довео до ’убистава из милосрђа’ готово 300.000 ментално и физички хендикепираних људи”.[49] Док је Кречмарово убиство добило сагласност родитеља, већина од 5.000 до 8.000 деце убијене након тога насилно је одузета од родитеља.[48][49]

„Кампања еутаназије” добила је на замаху 14. јануара 1940. када су „хендикепирани” убијани у гасним коморама и центрима за убијање, што је на крају довело до смрти 70.000 одраслих Немаца.[50] Њено кодно име Акција Т4 изведено је из адресе Тиргартенштрасе 4, седишта канцеларијског одељења које је регрутовало и плаћало особље повезано са програмом.[49] Професор Роберт Џеј Лифтон, аутор књиге Нацистички лекари и водећи ауторитет за Т4 програм, упоређује овај програм са оним што он сматра правом еутаназијом. Објашњава да је нацистичка верзија „еутаназије” заснована на раду Адолфа Јоста, који је 1895. објавио дело Право на смрт (Das Recht auf den Tod). Лифтон пише:

Јост је тврдио да контрола над смрћу појединца на крају мора припадати друштвеном организму, држави. Овај концепт је у директној супротности са англо-америчким концептом еутаназије, који наглашава појединчево 'право на умирање' или 'право на смрт' или 'право на своју сопствену смрт,' као врхунски људски захтев. Насупрот томе, Јост је указивао на право државе да убије... У основи је аргумент био биолошки: 'Права на смрт [су] кључ за способност живота.' Држава мора поседовати смрт — мора убити — да би друштвени организам одржала живим и здравим.[51]

У модерном смислу, употреба речи „еутаназија” у конtextу Акције Т4 сматра се еуфемизмом који прикрива програм геноцида, у којем су људи убијани на основу „инвалидитета, верских убеђења и неслажућих индивидуалних вредности”.[52] У поређењу са дискусијама о еутаназији које су се појавиле после рата, нацистички програм је можда био формулисан у терминима који изгледају слично модерној употреби „еутаназије”, али није било „милосрђа” и пацијенти нису нужно били терминално болесни.[52] Упркос овим разликама, историчар и противник еутаназије Ијан Даубигин пише да „порекло нацистичке еутаназије, попут оних у америчком покрету за еутаназију, претходи Трећем рајху и било је испреплетено са историјом еугенике и социјалдарвинизма, и са настојањима да се дискредитују традиционални морал и етика”.[43]‍:65

Петиција државе Њујорк за еутаназију из 1949. и католичко противљење

[уреди | уреди извор]

Дана 6. јануара 1949, Америчко друштво за еутаназију представило је Законодавном телу државе Њујорк петицију за легализацију еутаназије, коју је потписало 379 водећих протестантских и јеврејских свештеника, највећа група верских лидера која је икада заузела овакав став. Слична петиција послата је Законодавном телу Њујорка 1947. године, потписана од стране приближно 1.000 њујоршких лекара. Римокатолички верски лидери критиковали су петицију, рекавши да би такав закон „легализовао пакт самоубиства и убиства” и представљао „рационализацију пете Божје заповести, ’Не убиј’”.[53] Пречасни Роберт Е. Мекормик изјавио је следеће:

Крајњи циљ Друштва за еутаназију заснован је на тоталитарном принципу да је држава врховна и да појединац нема право да живи ако је његов настанак у животу терет или препрека држави. Нацисти су следили овај принцип и принудна еутаназија је практикована као део њиховог програма током недавног рата. Ми, амерички грађани државе Њујорк, морамо да се запитамо: "Да ли ћемо завршити Хитлеров посао?"[53]

Петиција је довела тензије између Америчког друштва за еутаназију и Католичке цркве до тачке која је допринела клими антикатоличког расположења уопште, у вези са питањима као што су контрола рађања, еугеника и контрола популације. Међутим, петиција није резултирала никаквим законским променама.[43]

Дебата

[уреди | уреди извор]

Историјски гледано, дебата о еутаназији тежила је да се фокусира на неколико кључних питања. Према противнику еутаназије Езекијелу Емануелу, заговорници еутаназије представили су четири главна аргумента: a) да људи имају право на самоопредељење и да би им стога требало дозволити да сами бирају своју судбину; б) помагање субјекту да умре може бити бољи избор него захтевати од њега да настави да пати; в) разлика између пасивне еутаназије, која је често дозвољена, и активне еутаназије, није суштинска (или је основни принцип — принцип двоструког ефекта — неразуман или неоснован); и г) дозвољавање еутаназије неће нужно довести до неприхватљивих последица. Активисти за еутаназију често указују на земље попут Холандије и Белгије, и државе попут Орегона, где је еутаназија легализована, како би тврдили да је она углавном непроблематична.

Слично томе, Емануел тврди да постоје четири главна аргумента које износе противници еутаназије: a) нису све смрти болне; б) доступне су алтернативе, попут престанка активног лечења, у комбинацији са употребом ефикасних лекова за ублажавање болова; в) разлика између активне и пасивне еутаназије је морално значајна; и г) легализација еутаназије ставиће друштво на „клизав терен”,[54] што ће довести до неприхватљивих последица.[38]‍:797–8 Заправо, у Орегону, 2013. године, бол није био међу првих пет брига везаних за крај живота код терминално болесних особа које су тражиле еутаназију.[55][56]

У Сједињеним Државама 2013. године, 47% нације је подржавало самоубиство уз помоћ лекара. Ово је укључивало 32% Латиноамериканаца и 29% Афроамериканаца.[55] Неке америчке организације за права особа са инвалидитетом такође су се успротивиле законима о легализацији потпомогнутог самоубиства.[57]

Анкета компаније Populus спроведена 2015. године у Уједињеном Краљевству открила је широку подршку јавности за потпомогнуто умирање; 82% људи подржало је увођење закона о потпомогнутом умирању, укључујући 86% особа са инвалидитетом.[58]

Алтернативни приступ овом питању види се у покрету хосписа, који промовише палијативну негу за умируће и неизлечиво болесне. Овај покрет је пионир у употреби лекова за ублажавање болова у холистичкој атмосфери у којој духовна нега пацијента има исти значај као и физичка нега. Намера му је да „нити убрза нити одложи смрт”.[59]

Правни статус

[уреди | уреди извор]
Image
Тренутни статус еутаназије широм света:
  Активна добровољна еутаназија легална (Белгија, Канада, Колумбија, Еквадор, Луксембург, Холандија, Нови Зеланд, Португалија,[напомена 1] Шпанија, Уругвај и аустралијске државе Нови Јужни Велс, Квинсленд, Јужна Аустралија, Тасманија, Викторија и Западна Аустралија)
  Пасивна еутаназија легална (одбијање лечења / искључивање са апарата за одржавање живота)
  Активна еутаназија илегална, пасивна еутаназија није законски регулисана
  Сви облици еутаназије илегални
Image
Стопе еутаназије и потпомогнутог самоубиства (EAS) значајно су порасле у развијеним земљама, са великим варијацијама у стопама раста.[60]

Критеријуми за еутаназију разликују се у зависности од јурисдикције у којој је она легална.[61] Неке земље, попут Белгије и Холандије, дозвољавају еутаназију због менталних болести.[62]

Вестова Енциклопедија америчког права наводи да се „'убиство из милосрђа' или еутаназија генерално сматра кривичним делом хомицида” и обично се користи као синоним за убиство извршено на захтев пацијента.[63][64]

Правни смисао термина „хомицид” укључује сваку интервенцију предузету са изричитом намером окончања живота, чак и у циљу ублажавања несавладиве патње.[65][64][66] Није сваки хомицид незаконит.[67] Две категорије хомицида које не носе кривичну казну су оправдано и опростиво убиство.[67] У већини земаља то није статус еутаназије. Термин „еутаназија” се обично ограничава на активну варијанту; веб-сајт Универзитета у Вашингтону наводи да „еутаназија генерално значи да би лекар деловао директно, на пример давањем смртоносне инјекције, како би окончао живот пацијента”.[68] Потпомогнуто самоубиство уз помоћ лекара се стога не класификује као еутаназија у америчкој држави Орегон, где је легално према Закону о смрти са достојанством Орегона, а упркос свом имену, ни правно се не класификује као самоубиство.[69] За разлику од самоубиства уз помоћ лекара, ускраћивање или повлачење третмана за одржавање живота уз пристанак пацијента (добровољно) се готово једногласно сматра, барем у Сједињеним Државама, легалним.[70] Употреба лекова против болова за ублажавање патње, чак и ако убрзава смрт, сматра се легалном према неколико судских одлука.[68]

Неке владе широм света легализовале су добровољну еутаназију, али се она најчешће и даље сматра криминалним хомицидом. У Холандији и Белгији, где је еутаназија легализована, и даље остаје хомицид, иако се не процесуира и није кажњив ако починилац (лекар) испуњава одређене законске услове.[71][72][73][74]

У историјској пресуди, Врховни суд Индије легализовао је пасивну еутаназију. Највиши суд је у пресуди приметио да Устав Индије цени слободу, достојанство, аутономију и приватност. Веће које је предводио главни судија Дипак Мисра донело је једногласну пресуду.[75] Организација Common Cause била је главни подносилац представке у овом случају, који је покренут 2005. године.[76]

Ставови здравствених радника

[уреди | уреди извор]

Анкета спроведена 2010. године у Сједињеним Државама на више од 10.000 лекара показала је да би 16,3% лекара размотрило прекид терапије за одржавање живота зато што је породица то захтевала, чак и ако би сматрали да је то прерано. Приближно 54,5% не би, док је преосталих 29,2% одговорило „зависи”.[77] Студија је такође показала да се 45,8% лекара слаже да би самоубиство уз помоћ лекара требало бити дозвољено у неким случајевима; 40,7% није се слагало, док је преосталих 13,5% сматрало да то зависи од ситуације.[77]

У Уједињеном Краљевству, група која води кампању за потпомогнуто умирање Dignity in Dying цитира истраживање у којем 54% лекара опште праксе подржава или је неутрално према промени закона о потпомогнутом умирању.[78] Слично томе, анкета портала Doctors.net.uk из 2017. године коју је објавио British Medical Journal навела је да 55% лекара сматра да би потпомогнуто умирање, у дефинисаним околностима, требало да буде легализовано у УК.[79]

Године 2019, Светско медицинско удружење (WMA) издало је саопштење током своје 70. Скупштине у којем је објавило да се противи еутаназији и потпомогнутом самоубиству.[80]

Религијски погледи

[уреди | уреди извор]

Хришћанство

[уреди | уреди извор]

Углавном против

[уреди | уреди извор]

Бројне хришћанске деноминације заузимају став против еутаназије. Римокатоличка црква осуђује еутаназију и потпомогнуто самоубиство као морално погрешне. Као што каже параграф 2324 Катекизма Католичке цркве: „Намерна еутаназија, у ма ком облику или мотиву, јесте убиство. То је озбиљно у супротности са достојанством људске личности и са поштовањем које дугујемо живоме Богу, свом Творцу”. Због тога, према Декларацији о еутаназији, та пракса је неприхватљива унутар Цркве.[81] Евангелистичко-лутеранске цркве уче да је „Све што има за циљ смрт оних који пате убиство, које Бог строго забрањује у Свом Закону.”[82] Православна црква у Америци, заједно са осталим источним православним црквама, такође се противи еутаназији наводећи да је „еутаназија намерни престанак људског живота и као таква мора бити осуђена као убиство.”[83] Међу протестантским деноминацијама, Епископална црква је 1991. године усвојила резолуцију којом се противи еутаназији и потпомогнутом самоубиству, наводећи да је „морално погрешно и неприхватљиво одузети људски живот да би се ублажила патња узрокована неизлечивим болестима.”[83] Хришћанске деноминације које се противе еутаназији укључују:

  • Англиканске цркве
    • Протестантска епископална црква у Сједињеним Америчким Државама[83]
  • Баптистичке цркве
    • Јужна баптистичка конвенција[84]
  • Католичка црква[81]
  • Источне православне цркве
    • Православна црква у Америци[83]
  • Евангелистичко-лутеранске цркве
    • Лутеранска црква—Мисури синод[85]
    • Евангелистичко-лутеранска црква у Америци[86]
  • Методистичке цркве
    • Црква Назарећанина[87]
    • Војска спаса[88]
    • Уједињена методистичка црква[83]
  • Реформисане цркве
    • Презвитеријанска црква у Америци[89]
    • Реформисана црква у Америци[90]
  • Пентекосталне цркве
    • Скупштине Божје[91]
  • Рестаурационистичке цркве
    • Црква Исуса Христа светаца последњих дана[92]
    • Црква адвентиста седмог дана[91]
    • Јеховини сведоци[93]

Делимично за

[уреди | уреди извор]

Енглеска црква прихвата пасивну еутаназију под одређеним околностима, али је снажно против активне еутаназије и предводила је противљење недавним покушајима њене легализације.[94] Уједињена црква Канаде прихвата пасивну еутаназију под одређеним околностима, али је генерално против активне еутаназије, уз растуће прихватање сада када је активна еутаназија делимично легализована у Канади.[95] Валдензијанци имају либералан став о еутаназији и дозвољавају појединцима да сами доносе одлуку.[96][97]

Ислам

[уреди | уреди извор]

Еутаназија је сложено питање у исламској теологији; међутим, генерално се сматра супротном исламском закону и светим textовима. Према тумачењима Курана и хадиса, прерано окончање живота је злочин, било самоубиством или помагањем некоме да изврши самоубиство. Разни ставови о прекиду медицинског лечења су мешовити и сматрају се другачијом врстом акције у односу на директно окончање живота, посебно ако пацијент пати. Самоубиство и еутаназија су злочини у готово свим земљама са већинским муслиманским становништвом.[98]

Јудаизам

[уреди | уреди извор]

Постоји много дебата о теми еутаназије у јудаистичкој теологији, етици и општем мишљењу (посебно у Израелу и Сједињеним Државама). Пасивна еутаназија је проглашена легалном од стране највишег суда у Израелу под одређеним условима и достигла је одређени ниво прихватања. Активна еутаназија остаје илегална; међутим, о овој теми се активно расправља без јасног консензуса из правних, етичких, теолошких и духовних перспектива.[99]

Хиндуизам

[уреди | уреди извор]

Иако не постоји апсолутни консензус, хиндуизам генерално посматра еутаназију као озбиљан чин који је у супротности са основним принципима као што су дарма (дужност), карма (радње и њихове последице) и ахимса (ненасиље).[100]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Португалија: Закон још није ступио на снагу, чека се регулација за примену. Закон којим се легализује еутаназија, Закон бр. 22/2023 од 22. маја, наводи у Члану 31. да регулатива мора бити одобрена у року од 90 дана од објављивања закона, што би било 23. августа 2023. године. Међутим, влада још увек није одобрила ту регулативу. Дана 24. новембра 2023, Министарство здравља је изјавило да ће за регулацију закона бити одговорна нова влада изабрана на изборима 10. марта 2024. Закон, према свом Члану 34, ступа на снагу тек 30 дана након објављивања регулативе. Од 1. маја 2026. године, регулатива још није сачињена нити одобрена.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. '^ Kuhse, Helga. „Euthanasia Fact Sheet”. The World Federation of Right to Die Societies. Архивирано из оригинала 5. 8. 2017. г. Приступљено 6. 7. 2017. „Euthanasia' is a compound of two Greek words – eu and thanatos meaning, literally, 'a good death'. Today, 'euthanasia' is generally understood to mean the bringing about of a good death – 'mercy killing,' where one person, A, ends the life of another person, B, for the sake of B."” 
  2. ^ „Voluntary Euthanasia”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Архивирано из оригинала 11. 6. 2019. г. Приступљено 7. 5. 2019. „When a person performs an act of euthanasia, she brings about the death of another person because she believes the latter's present existence is so bad that he would be better off dead, or believes that unless she intervenes and ends his life, his life will very soon become so bad that he would be better off dead.” 
  3. ^ а б в г Harris, NM. (октобар 2001). . „The euthanasia debate”. J R Army Med Corps. 147 (3): 367—70. PMID 11766225. doi:10.1136/jramc-147-03-22 Слободан приступ. 
  4. ^ Euthanasia and assisted suicide Архивирано 2011-07-19 на сајту Wayback Machine BBC. Last reviewed June 2011. Accessed 25 July 2011. Archived from the original
  5. ^ Carr, Claudia (2014). Unlocking Medical Law and Ethics (2nd изд.). Routledge. стр. 374. ISBN 9781317743514. Приступљено 2. 2. 2018. 
  6. ^ Voluntary and involuntary euthanasia Архивирано 2011-09-05 на сајту Wayback Machine BBC Accessed 12 February 2012. Archived from the original
  7. ^ Borry P, Schotsmans P, Dierickx K (април 2006). . „Empirical research in bioethical journals. A quantitative analysis”. J Med Ethics. 32 (4): 240—45. PMC 2565792 Слободан приступ. PMID 16574880. doi:10.1136/jme.2004.011478. 
  8. ^ „Dictionary.com | Meanings & Definitions of English Words”. Dictionary.com. 
  9. ^ „Euthanasia”. Dictionary.cambridge.org. 27. 5. 2026. Приступљено 31. 5. 2026. 
  10. ^ Kohl, Marvin (1974). The Morality of KillingНеопходна слободна регистрација. New York: Humanities Press. стр. 94. ISBN 9780391001954. , quoted in Beauchamp & Davidson (1979), p 294. A similar definition is offered by Blackburn (1994) with "the action of causing the quick and painless death of a person, or not acting to prevent it when prevention was within the agent's powers."
  11. ^ а б в г д Beauchamp, Tom L.; Davidson, Arnold I. (1979). . „The Definition of Euthanasia”. Journal of Medicine and Philosophy. 4 (3): 294—312. PMID 501249. doi:10.1093/jmp/4.3.294. 
  12. ^ а б Draper, Heather (1998). „Euthanasia”. Ур.: Chadwick, Ruth. Encyclopedia of Applied Ethics. 2. Academic Press. 
  13. ^ „euthanasia”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. април 2010. Архивирано из оригинала 21. 8. 2011. г. Приступљено 26. 4. 2011. 
  14. ^ Kohl, Marvin; Kurtz, Paul (1979). „A Plea for Beneficient Euthanasia”. Ур.: Kohl, Marvin. Beneficient Euthanasia. Buffalo, New York: Prometheus Books. стр. 94.  Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ), quoted in Beauchamp & Davidson
  15. ^ Wreen, Michael (1988). . „The Definition of Euthanasia”. Philosophy and Phenomenological Research. 48 (4): 637–53 [639]. JSTOR 2108012. PMID 11652547. doi:10.2307/2108012. 
  16. ^ Brody, Baruch (1979). „Voluntary Euthanasia and the Law”. Ур.: Kohl, Marvin. Beneficient Euthanasia. Buffalo, New York: Prometheus Books. стр. 94.  Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ), quoted in Beauchamp & Davidson
  17. ^ Draper, Heather (1998). „Euthanasia”. Ур.: Chadwick, Ruth. Encyclopedia of Applied Ethics. 2. Academic Press. стр. 176. 
  18. ^ Beauchamp, Tom L.; Davidson, Arnold I. (1979). . „The Definition of Euthanasia”. Journal of Medicine and Philosophy. 4 (3): 303. PMID 501249. doi:10.1093/jmp/4.3.294. 
  19. ^ Beauchamp, Tom L.; Davidson, Arnold I. (1979). . „The Definition of Euthanasia”. Journal of Medicine and Philosophy. 4 (3): 304. PMID 501249. doi:10.1093/jmp/4.3.294. 
  20. ^ Wreen, Michael (1988). . „The Definition of Euthanasia”. Philosophy and Phenomenological Research. 48 (4): 637—40. JSTOR 2108012. PMID 11652547. doi:10.2307/2108012. 
  21. ^ а б в Wreen, Michael (1988). . „The Definition of Euthanasia”. Philosophy and Phenomenological Research. 48 (4): 637–53 [645]. JSTOR 2108012. PMID 11652547. doi:10.2307/2108012. 
  22. ^ Materstvedt, Lars Johan; Clark, David; Ellershaw, John; Førde, Reidun; Boeck Gravgaard, Anne-Marie; Müller-Busch, Christof; Porta i Sales, Josep; Rapin, Charles-Henri (2003). . „Euthanasia and physician-assisted suicide: a view from an EAPC Ethics Task Force”. Palliative Medicine. 17 (2): 97—101. CiteSeerX 10.1.1.514.5064 Слободан приступ. PMID 12701848. S2CID 1498250. doi:10.1191/0269216303pm673oa. 
  23. ^ Philippe Letellier, chapter: History and Definition of a Word, in Euthanasia: Ethical and Human Aspects By Council of Europe
  24. ^ Francis Bacon, , The Major Works by Francis Bacon,, стр. 630  edited by Brian Vickers,
  25. ^ Perrett RW (октобар 1996). . „Buddhism, euthanasia and the sanctity of life”. J Med Ethics. 22 (5): 309—13. PMC 1377066 Слободан приступ. PMID 8910785. doi:10.1136/jme.22.5.309. 
  26. ^ LaFollette, Hugh (2002). Ethics in practice: an anthology. Oxford: Blackwell. стр. 25—26. ISBN 978-0-631-22834-9. 
  27. ^ Wreen, Michael (1988). . „The Definition of Euthanasia”. Philosophy and Phenomenological Research. 48 (4): 637—53. JSTOR 2108012. PMID 11652547. doi:10.2307/2108012. 
  28. ^ а б в Jackson, Jennifer (2006). Ethics in medicine. Polity. стр. 137. ISBN 0-7456-2569-X. 
  29. ^ Rachels J (јануар 1975). . „Active and passive euthanasia”. N. Engl. J. Med.. 292 (2): 78—80. PMID 1109443. S2CID 46465710. doi:10.1056/NEJM197501092920206. 
  30. ^ Mystakidou, Kyriaki; Parpa, Efi; Tsilika, Eleni; Katsouda, Emanuela; Vlahos, Lambros (2005). . „The Evolution of Euthanasia and Its Perceptions in Greek Culture and Civilization”. Perspectives in Biology and Medicine. 48 (1): 97—98. PMID 15681882. S2CID 44600176. doi:10.1353/pbm.2005.0013. 
  31. ^ а б в г д ђ Stolberg, Michael (2007). . „Active Euthanasia in Pre-ModernSociety, 1500–1800: Learned Debates and Popular Practices”. Social History of Medicine. 20 (2): 206—07. PMID 18605325. S2CID 6150428. doi:10.1093/shm/hkm034. 
  32. ^ а б в Gesundheit, Benjamin; Steinberg, Avraham; Glick, Shimon; Or, Reuven; Jotkovitz, Alan (2006). . „Euthanasia: An Overview and the Jewish Perspective”. Cancer Investigation. 24 (6): 621—9. PMID 16982468. S2CID 8906449. doi:10.1080/07357900600894898. 
  33. ^ Zedlers Universallexikon, Vol. 08, p. 1150, published 1732–54.
  34. ^ Helge Dvorak, , Biographisches Lexikon der Deutschen Burschenschaft., стр. 40—41  Vol. I, Sub-vol. 4, Heidelberg, 2000,
  35. ^ "Historical Timeline: History of Euthanasia and Physician-Assisted Suicide," Архивирано 2012-07-05 на сајту Library of Congress Web Archives|Web Archives Euthanasia – ProCon.org. Last updated on: 23 July 2013. Retrieved 4 May 2014.
  36. ^ Mannes, Marya (1975). . „Euthanasia vs. the Right to Life”. Baylor Law Review. 27: 69. 
  37. ^ Otani, Izumi (2010). . „"Good Manner of Dying" as a Normative Concept: "Autocide", "Granny Dumping" and Discussions on Euthanasia/Death with Dignity in Japan”. International Journal of Japanese Sociology. 19 (1): 49—63. doi:10.1111/j.1475-6781.2010.01136.x. 
  38. ^ а б в г д ђ Emanuel, Ezekiel (1994). . „The history of euthanasia debates in the United States and Britain”. Annals of Internal Medicine. 121 (10): 796. CiteSeerX 10.1.1.732.724 Слободан приступ. PMID 7944057. S2CID 20754659. doi:10.7326/0003-4819-121-10-199411150-00010. 
  39. ^ а б в Nick Kemp (7. 9. 2002). Merciful Release. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6124-0. OL 10531689M. 0719061245. 
  40. ^ Ian Dowbiggin (март 2007). A Concise History of Euthanasia: Life, Death, God, and Medicine. Rowman & Littlefield. стр. 51, 62—64. ISBN 978-0-7425-3111-6. 
  41. ^ . „Euthanasia”. Popular Science. мај 1873. 
  42. ^ Pappas, Demetra (1996). . „Recent historical perspectives regarding medical euthanasia and physician assisted suicide”. British Medical Bulletin. 52 (2): 386—87. PMID 8759237. doi:10.1093/oxfordjournals.bmb.a011554 Слободан приступ. 
  43. ^ а б в г д ђ Dowbiggin, Ian (2003). A merciful end: the euthanasia movement in modern America. Oxford University Press. стр. 10–13. ISBN 978-0-19-515443-6. 
  44. ^ Dowbiggin, Ian (2003). A merciful end: the euthanasia movement in modern America. Oxford University Press. стр. 13. ISBN 978-0-19-515443-6. 
  45. ^ а б в г д Appel, Jacob (2004). . „A Duty to Kill? A Duty to Die? Rethinking the Euthanasia Controversy of 1906”. Bulletin of the History of Medicine. 78 (3): 610—34. PMID 15356372. S2CID 24991992. doi:10.1353/bhm.2004.0106. 
  46. ^ Ramsay, J H R (28. 5. 2011). . „A king, a doctor, and a convenient death”. British Medical Journal. 308 (1445): 1445. PMC 2540387 Слободан приступ. PMID 11644545. doi:10.1136/bmj.308.6941.1445. 
  47. ^ Gurney, Edward (1972). . „Is There a Right to Die – A Study of the Law of Euthanasia”. Cumberland-Samford Law Review. 3: 237. 
  48. ^ а б в Genocide Under the Nazis Timeline: 24 July 1939 Архивирано 2011-08-05 на сајту Wayback Machine BBC Accessed 23 July 2011. Quotation: "The first state-sanctioned euthanasia is carried out, after Hitler receives a petition from a child's parents, asking for the life of their severely disabled infant to be ended. This happens after the case has been considered by Hitler's office and by the Reich Committee for the Scientific Registration of Serious and Congenitally Based Illnesses, whose 'experts' have laid down the basis for the removal of disabled children to special 'paediatric clinics'. Here they can be either starved to death or given lethal injections. At least 5,200 infants will eventually be killed through this programme".
  49. ^ а б в Irene Zoech (11. 10. 2003). „Named: the baby boy who was Nazis' first euthanasia victim”. Telegraph.co.uk. Архивирано из оригинала 8. 9. 2017. г. Приступљено 4. 7. 2017. 
  50. ^ Genocide Under the Nazis Timeline: 14 January 1940 Архивирано 2011-08-05 на сајту Wayback Machine BBC Accessed 23 July 2011. Quotation: "The 'euthanasia campaign' gathers momentum in Germany, as six special killing centres and gas vans, under an organisation code-named T4, are used in the murder of 'handicapped' adults. Over 70,000 Germans will eventually be killed in this act of mass murder – it is the first time poison bas will be used for such a purpose".
  51. ^ Basic Books 1986, 46
  52. ^ а б Michalsen A, Reinhart K (септембар 2006). . „"Euthanasia": A confusing term, abused under the Nazi regime and misused in present end-of-life debate”. Intensive Care Med. 32 (9): 1304—10. PMID 16826394. S2CID 21032497. doi:10.1007/s00134-006-0256-9. 
  53. ^ а б The Moncton Transcript. "Ministers Ask Mercy Killing." 6 January 1949.
  54. ^ Wesley J. Smith (1997). Forced Exit (Forced exit изд.). New York: Times Books. ISBN 978-0-8129-2790-0. OL 1006883M. 0812927907. 
  55. ^ а б „The vulnerable will be the victims: Opposing view”. Usatoday.com. Архивирано из оригинала 9. 9. 2017. г. Приступљено 4. 7. 2017. 
  56. ^ „Oregon’s Death with Dignity Act--2014” (PDF). Oregon Public Health Division. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 2. 2025. г.. 
  57. ^ Gorman, Anna (30. 6. 2015). „Why Disability-Rights Advocates Are Fighting Doctor-Assisted Suicide”. The Atlantic. Архивирано из оригинала 1. 7. 2015. г. Приступљено 27. 5. 2023. 
  58. ^ „Dignity in Dying Poll – Populous” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 8. 11. 2016. г. Приступљено 4. 8. 2018. 
  59. ^ „Position statement on hospice care and assisted dying (assisted suicide) and recommendations” (PDF). Hospice UK. Приступљено 11. 3. 2021. 
  60. ^ Colombo, Asher D.; Dalla-Zuanna, Gianpiero (25. 1. 2024). . „Data and Trends in Assisted Suicide and Euthanasia, and Some Related Demographic Issues”. Population and Development Review. 50 (1): 233—257. doi:10.1111/padr.12605. hdl:11585/955009 Слободан приступ.  Fig. 1.
  61. ^ Davis, Nicola (15. 7. 2019). „Euthanasia and assisted dying rates are soaring. But where are they legal?”. the Guardian. Архивирано из оригинала 26. 3. 2021. г. Приступљено 6. 5. 2024. 
  62. ^ Scopetti, Matteo; Morena, Donato; Padovano, Martina; Manetti, Federico; Di Fazio, Nicola; Delogu, Giuseppe; Ferracuti, Stefano; Frati, Paola; Fineschi, Vittorio (18. 5. 2023). . „Assisted Suicide and Euthanasia in Mental Disorders: Ethical Positions in the Debate between Proportionality, Dignity, and the Right to Die”. Healthcare. MDPI AG. 11 (10): 1470. ISSN 2227-9032. PMC 10218690 Слободан приступ. PMID 37239756. doi:10.3390/healthcare11101470 Слободан приступ. 
  63. ^ West's Encyclopedia of American Law, Vol. 4. West Publishing Company. 1998. стр. 24. ISBN 9780314201577. 
  64. ^ а б Carmen Tomás Y Valiente, La regulación de la eutanasia en Holanda, Anuario de Derecho Penal y Ciencias Penales – Núm. L, Enero 1997
  65. ^ Harris, N. (1. 10. 2001). . „The Euthanasia Debate”. Journal of the Royal Army Medical Corps. 147 (3): 367—370. PMID 11766225. S2CID 298551. doi:10.1136/jramc-147-03-22 Слободан приступ. 
  66. ^ Manoj Kumar Mohanty (август 2004). . „Variants of homicide: a review”. Journal of Clinical Forensic Medicine. 11 (4): 214—18. PMID 15363757. doi:10.1016/j.jcfm.2004.04.006. 
  67. ^ а б „the definition of homicide”. Dictionary.com. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 4. 7. 2017. 
  68. ^ а б „Physician-Assisted Suicide: Ethical Topic in Medicine”. depts.washington.edu. Архивирано из оригинала 13. 4. 2017. г. Приступљено 4. 7. 2017. 
  69. ^ Taylor, Bill (7. 7. 2017). „Physician Assisted Suicide” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 4. 12. 2004. г. Приступљено 7. 7. 2017. 
  70. ^ „"Legal Aspects of Withholding and Withdrawing Life Support from Critically Ill Patients in the United States and Providing Palliative Care to Them", Am. J. Respir. Crit. Care Med., Volume 162, Number 6, December 2000.”. Архивирано из оригинала 13. 8. 2003. г.. 
  71. ^ Oluyemisi Bamgbose (2004). . „Euthanasia: Another Face of Murder”. International Journal of Offender Therapy and Comparative Criminology. 48 (1): 111—21. CiteSeerX 10.1.1.631.618 Слободан приступ. PMID 14969121. S2CID 32664881. doi:10.1177/0306624X03256662. 
  72. ^ Concluding observations of the Human Rights Committee : Netherlands. 27 August 2001
  73. ^ Carmen Tomás Y Valiente, La regulación de la eutanasia en Holanda, Anuario de Derecho Penal y Ciencias Penales – Núm. L, Enero 1997
  74. ^ R Cohen-Almagor (2009). . „Belgian euthanasia law: a critical analysis”. J. Med. Ethics. 35 (7): 436—39. CiteSeerX 10.1.1.508.6943 Слободан приступ. PMID 19567694. S2CID 44968015. doi:10.1136/jme.2008.026799. 
  75. ^ „Euthanasia and beyond: on the Supreme Court's verdict SC Constitution Bench holds passive euthanasia, living wills permissible”. The Hindu. Karnataka. 9. 3. 2018. Архивирано из оригинала 5. 6. 2018. г. Приступљено 9. 3. 2018. 
  76. ^ „Euthanasia and the Right to Die with Dignity”. Supreme Court Observer. 
  77. ^ а б Leslie Kane, MA. „Exclusive Ethics Survey Results: Doctors Struggle With Tougher-Than-Ever Dilemmas”. Medscape.com. Архивирано из оригинала 14. 8. 2017. г. Приступљено 6. 7. 2017. 
  78. ^ „Public opinion – Dignity in Dying”. Архивирано из оригинала 14. 5. 2019. г. Приступљено 3. 8. 2018. 
  79. ^ „Assisted dying case 'stronger than ever' with majority of doctors now in support”. 7. 2. 2018. Архивирано из оригинала 15. 5. 2019. г. Приступљено 3. 8. 2018. 
  80. ^ „WMA Declaration on Euthanasia and Physician-assisted Suicide”. Wma.net. октобар 2019. 
  81. ^ а б Congregation for the Doctrine of the Faith (5. 5. 1980). „Declaration on Euthanasia”. Vatican.va. Архивирано из оригинала 16. 6. 2023. г. Приступљено 27. 5. 2023. 
  82. ^ „The Christian Response to Assisted Suicide” (на језику: енглески). Lutheran Church – Missouri Synod. 2020. Приступљено 28. 3. 2026. 
  83. ^ а б в г д „The Orthodox Christian view on Euthanasia”. Orthodoxchristian.info. Архивирано из оригинала 12. 8. 2017. г.. 
  84. ^ „Southern Baptist Convention > Resolution on Euthanasia And Assisted Suicide”. Sbc.net. Архивирано из оригинала 9. 10. 2017. г.. 
  85. ^ „LCMS Views – Frequently Asked Questions – The Lutheran Church—Missouri Synod”. Lcms.org. Архивирано из оригинала 14. 8. 2017. г.. 
  86. ^ „Error” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 18. 4. 2016. г. Приступљено 28. 3. 2018. 
  87. ^ „The Church of the Nazarene, Doctrinal and Ethical Positions”. Crivoice.org. Архивирано из оригинала 8. 11. 2017. г.. 
  88. ^ „The Salvation Army International – Positional Statement: Euthanasia and Assisted Suicide”. Salvationarmy.org. Архивирано из оригинала 14. 8. 2017. г.. 
  89. ^ „What Are Christian Perspectives on Euthanasia and Physician-Assisted Suicide? - Euthanasia - ProCon.org”. euthanasia.procon.org. Архивирано из оригинала 15. 8. 2017. г.. 
  90. ^ „General Synod Statements: Physician-Assisted Suicide – Reformed Church in America”. Rca.org. Архивирано из оригинала 19. 3. 2017. г.. 
  91. ^ а б „Assemblies of God (USA) Official Web Site – Medical: Euthanasia, and Extraordinary Support to Sustain Life”. ag.org. Архивирано из оригинала 14. 8. 2017. г.. 
  92. ^ „21. Selected Church Policies and Guidelines”. ChurchofJesusChrist.org. Архивирано из оригинала 21. 10. 2014. г. Приступљено 16. 7. 2019. 
  93. ^ „What Does the Bible Say About Euthanasia (Mercy Killing)?”. Jw.org. Приступљено 31. 5. 2026. 
  94. ^ Why the Church of England Supports the Current Law on Assisted Suicide. Dr Brendan McCarthy Archbishops' Council Church House, London 2015
  95. ^ Submission to The Special Joint Committee on Physician-Assisted Dying. Rev. Jordan Cantwell Moderator of The United Church of Canada. 2016
  96. ^ Ozzano, L.; Giorgi, A. (2015). European Culture Wars and the Italian Case: Which side are you on?. Routledge Studies in Religion and Politics. Taylor & Francis. стр. 178. ISBN 978-1-317-36548-8. Архивирано из оригинала 13. 5. 2023. г. Приступљено 5. 5. 2023. 
  97. ^ Garnier, T. (2022). From God to Climate Change: The journey of Albert Garnier's 30-year mission in China to scientist son Ben's fight with the riddle of the world. Paragon Publishing. стр. 135. ISBN 978-1-78222-969-8. Архивирано из оригинала 13. 5. 2023. г. Приступљено 5. 5. 2023. 
  98. ^ Islamic Perspectives, Euthanasia (Qatl al-raḥma). Abulfadl Mohsin Ebrahim. Journal of the Islamic Medical Association of North America 2007 Volume 4.
  99. ^ Death and Euthanasia in Jewish Law: Essays and Responses. W Jacob and M. Zemer. Pitsburg and Tel Aviv. Rodef Shalom Press. 1995
  100. ^ „BBC - Religions - Hinduism: Euthanasia, assisted dying and Suicide”. Bbc.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 22. 12. 2024. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Еутаназија&oldid=31054268”