✕
Пређи на садржај

Фудбалска репрезентација Холандије

С Википедије, слободне енциклопедије
Холандија
Лого репрезентације
НадимакOranje (Наранџасти)
СавезKNVB
КонфедерацијаУЕФА (Европа)
СелекторХоландија Роналд Куман
КапитенВирџил ван Дајк
Највише наступаВесли Снајдер (134)
Најбољи стрелацМемфис Депај (55)
Фифин кодNED
Image
Image
Image
Image
Image
Image
Image
Image
Image
Основна опрема
Image
Image
Image
Image
Image
Image
Image
Image
Image
Резервна опрема
Пласман на Фифиној ранг-листи
Тренутни 7 Пад 1 (19. 11. 2025)[1]
Највиши1. (Август - Септембар 2011)
Најнижи36. (август 2017)
Прва међународна утакмица
Белгија Белгија 1 : 4 Холандија Холандија
(Антверпен, Белгија; 30. април 1905)
Највећа победа
Холандија Холандија 11 : 0 Сан Марино Сан Марино
(Ајндховен, Холандија; 2. септембар 2011)
Највећи пораз
Холандија Холандија 2 : 12 Енглеска Енглеска
(Ден Хаг, Холандија; 1. април 1907)
Светско првенство
Наступи12 (први пут 1934)
Најбољи резултат2. место, 1974, 1978. и 2010.
Европско првенство
Наступи11 (први пут 1976)
Најбољи резултат1. место, 1988.

Фудбалска репрезентација Холандије (хол. Nederlands Elftal) је национални фудбалски тим који представља Холандију на међународним такмичењима и последњих деценија се сматра једним од најјачих фудбалских тимова света. Представља Холандију у мушким међународним такмичењима у фудбалу од 1905. године. Рад мушке националне селекције контролише Фудбалски савез Холандије, управно тело задужено за фудбал у земљи, које је члан конфедерације УЕФА, под окриљем светске организације ФИФА. Већину својих домаћих утакмица Холандија игра на стадионима Јохан Кројф арена, Де Којп, Филипс стадион и Де Гролс Весте.

У свакодневном говору тим се често назива Het Nederlands Elftal (Холандских једанаест) или Oranje (Наранџасти), по династији Орање-Насау и њиховим препознатљивим наранџастим дресовима. Клуб навијача ове репрезентације познат је под називом Het Oranje Legioen (Наранџаста легија).[2]

Холандија је до сада учествовала на једанаест завршних турнира за Светско првенство, при чему је три пута стизала до великог финала — 1974, 1978 и 2010. године, и сва три пута је такмичење завршавала као вицешампион. Такође су забележили једанаест наступа на Европским првенствима, а највећи успех остварили су 1988. године када су освојили титулу на шампионату одржаном у Западној Немачкој. Поред тога, репрезентација је освојила три бронзане медаље на Олимпијским играма — 1908, 1912 и 1920. године. Холандија има дугогодишње и развијено фудбалско ривалство са суседним селекцијама Белгије (Дерби Ниских замаља) и Немачке, као и са јужноамеричком репрезентацијом Аргентине.

Историјат

[уреди | уреди извор]

Почеци: 1905—1969

[уреди | уреди извор]
Image
Састав репрезентације Холандије из 1905. године.

Холандија је своју прву међународну утакмицу одиграла у Антверпену против Белгије, 30. априла 1905. године, а фудбалере је бирала петочлана комисија Холандског фудбалског савеза. Након регуларних 90 минута резултат је био нерешен — 1:1. Пошто се утакмица играла за Куп Ван ден Абеле, ушли су у продужетке у којима је Еди де Неве постигао три гола, поставивши коначних 4:1 за Холандију.[3] Међутим, поједини историчари један од тих погодака приписују Вилему Хеселинку.[4]

Године 1908. Холандија је дебитовала на свом првом званичном такмичењу, узевши учешће на Летњим олимпијским играма у Лондону. Освојили су бронзану медаљу пошто су у полуфиналу претрпели пораз од Велике Британије, а затим у утакмици за треће место савладали Шведску резултатом 2:0.[5] На Олимпијским играма 1912. и 1920. године, Холандија је такође такмичење завршавала са бронзаним одличјем, након пораза од Данске, односно Белгије у полуфиналним фазама такмичења.[6][7]

Image
Фудбалери Холандије излазе на терен пред дуел са Швајцарском на Светском првенству 1934. године.

Холандија је стигла до полуфинала и на Летњим олимпијским играма 1924. у Паризу, након победа над Румунијом и Ирском. У полуфиналном окршају су испустили предност од једног гола, који је постигао Кес Пијл, и на крају изгубили са 2:1 од Уругваја. То их је по четврти пут одвело у борбу за треће место,[8] где су након поновљене утакмице претрпели пораз од Шведске.[9]

Након што су елиминисани већ у првом колу на Летњим олимпијским играма 1928. на домаћем терену,[10] Холанђани су одлучили да пропусте премијерно Светско првенство 1930. године због превисоких трошкова путовања из Европе у Јужну Америку.[11] Национални тим је свој деби на Мундијалима забележио 1934. године, када су одмерили снаге са Швајцарском. Кик Смит је остао упамћен као први стрелац за Холандију у историји Светских првенстава, али је његов тим елиминисан одмах на старту пошто је Швајцарска славила резултатом 3:2.[12] Други узастопни наступ на Светском првенству 1938. такође је завршен елиминацијом у првом колу, овога пута након пораза од Чехословачке.[13]

Након завршетка Другог светског рата, Холандија је успела да се квалификује за само два међународна турнира пре почетка седамдесетих година: за Летње олимпијске игре 1948. у Великој Британији и Летње олимпијске игре 1952. у Финској. Оба пута су претрпели ране елиминације — 1948. су изгубили од домаћина турнира,[14] док их је 1952. године зауставио Бразил.[15]

Тотални фудбал током 1970-их и прва златна генерација

[уреди | уреди извор]

Током 1970-их година, репрезентација је усвојила стратегију тоталног фудбала (хол. Totaalvoetbal), чији је пионир био Ајакс, а коју су на терену предводили плејмејкер Јохан Кројф и са клупе селектор националног тима Ринус Михелс. Холандија је тада направила огроман искорак, квалификовавши се за два узастопна финала Светског првенства у тој деценији. Карлос Алберто Торес, капитен бразилског тима који је освојио Светско првенство 1970., изјавио је: „Једини тим који сам видео да ради ствари другачије била је Холандија на Светском првенству 1974. у Западној Немачкој. Од тада ми све изгледа мање-више исто... њихов стил игре у којем су се играчи стално ротирали као на вртешци био је невероватан за гледање и чудесан за сам фудбал.”[16]

Image
Састав Холандије пре почетка утакмице у којој су поражени резултатом 1:2 од Западне Немачке у финалу Светског првенства 1974.

Године 1974, Холандија је у другој групној фази савладала и Бразил и Аргентину, пласиравши се у финале по први пут у својој историји. Међутим, у финалном окршају у Минхену претрпели су пораз од Западне Немачке, иако су повели са 1:0 раним поготком Јохана Нескенса из једанаестерца, пре него што је иједан немачки фудбалер уопште успео да додирне лопту. Ипак, изједначење Немцима донео је Паул Брајтнер такође из пенала, а победоносни гол Герда Милера обезбедио је титулу домаћину.[17]

На Европском првенству 1976. године, Холандија је забележила свој дебитантски наступ на континенталним шампионатима. У полуфиналу их је након продужетака савладала Чехословачка.[18] Холандија је на крају заузела треће место пошто је у утакмици за бронзу, такође након продужетака, победила домаћина Југославију.[19]

Године 1978., Холандија је изборила пласман на Светско првенство у Аргентини. Јохан Кројф је донео одлуку да не путује на овај шампионат због покушаја киднаповања њега и његове породице који се нешто раније догодио у њиховом дому у Барселони, ставивши безбедност и добробит својих најближих испред фудбала.[20] Наступ је одбио и Вилем ван Ханегем, након што је његов саиграч из АЗ-а Хуго Ховенкамп морао да се повуче због повреде, али и због сукоба који је имао са холандским селектором Ернстом Хапелом. Упркос томе, костур тима и даље су чинили асови са претходног Мундијала као што су Јан Јонгблод, Роб Ренсенбринк, Јохан Нескенс, Вим Сурбир и Руд Крол.[21] Након што су групну фазу завршили као другопласирани у групи 4 иза Перуа, у наставку су забележили тријумфе против Аустрије и Италије, чиме су заказали финални окршај са домаћом Аргентином. Меч је почео контроверзама пошто су Аргентинци оспоравали гипс који је Рене ван де Керкхоф носио на зглобу руке, а након регуларног дела отишао је у продужетке. Холандија је на крају поражена резултатом 3:1, након што су мрежу затресли Марио Кемпес (два пута) и Данијел Бертони.[22]

1980-е: Пад пре успона на европски трон

[уреди | уреди извор]

Европско првенство 1980. било је последње такмичење на које се пласирала генерација која је играла тотални фудбал. Упркос томе што је формат турнира те године проширен, Холанђани нису успели да прођу групну фазу пошто су завршили иза Чехословачке због слабије гол-разлике.[23]

Ветерани попут Крола и Ренсенбринка су се убрзо након тога повукли из репрезентације, а Холандија је упала у једну од највећих криза у својој историји. Пропустили су Светско првенство 1982. у Шпанији, Европско првенство 1984. у Француској и Светско првенство 1986. у Мексику. Континентални шампионат у Француској су пропустили на невероватан начин, због мањег броја постигнутих голова, након што је Шпанија у последњем колу квалификација савладала Малту са чак 12:1. Иако су оба тима имала идентичну гол-разлику (+16), Шпанија се квалификовала јер је постигла два гола више од Холандије.[24] Током квалификација за Мундијал 1986. Холандија је заузела друго место у групи и изборила бараж против суседне Белгије. Након пораза у првом мечу у Бриселу од 1–0, у реваншу у Ротердаму су имали предност од 2:0 све до неколико минута пре краја. Погодак главом који је Жорж Грин постигао у 84. минуту донео је Белгијанцима пролаз на Светско првенство захваљујући правилу гола у гостима, чиме је Холандија поново елиминисана.[25][26]

Image
Пехар шампиона Европе из 1988. године изложен у Амстердаму.
Image
Ринус Михелс

Ринус Михелс се вратио на клупу, заједно са својим техничким помоћником Нолом де Ројтером, како би предводио тим на Европском првенству 1988. у Западној Немачкој. Након пораза у првом колу групне фазе од Совјетског Савеза са 1:0, Холандија је успела да се пласира у полуфинале победама над Енглеском са 3:1 (уз хет-трик Марка ван Бастена) и Републиком Ирском са 1:0. У полуфиналу, Ван Бастен је постигао победоносни гол против домаћина у 89. минуту, чиме је елиминисана селекција Немачке.[27] Холандија је тријумфовала у великом финалу реванширавши се Совјетском Савезу, а стрелци су били Руд Гулит поготком главом и Ван Бастен спектакуларним волејем. То је био први велики трофеј за холандску репрезентацију у историји.[28]

Холандија је била један од главних фаворита уочи почетка Светског првенства 1990. у Италији,[29] али су у групној фази у којој су играли са Енглеском, Египтом и Републиком Ирском приказали бледе партије. Након што су завршили такмичење са потпуно идентичним учинком, Холандија и Република Ирска су жребом одлучивали ко ће заузети друго место. Холандија је извукла тежег ривала у осмини финала — селекцију Западне Немачке, док се Ирска састала са Румунијом.[30] Меч против Западне Немачке остао је углавном упамћен по инциденту са пљувањем у којем су учествовали Франк Рајкард и Руди Фелер, а Холандија је поражена резултатом 2:1.[27]

Након тога, тим је стигао до полуфинала на Европском првенству 1992. у Шведској. Елиминисао их је каснији шампион Данска, пошто је Петер Шмајхел одбранио ударац Ван Бастена у пенал-серији.[31] То је било последње велико такмичење за Ван Бастена, који је убрзо након тога претрпео тешку повреду зглоба и коначно се повукао из фудбала у 30. години, 1995. године. То је уједно био и последњи мандат Ринуса Михелса, који се вратио да још једном предводи национални тим, а по завршетку турнира је окончао своју тренерску каријеру.

Дик Адвокат је преузео репрезентацију од Михелса, уз првобитни договор да ће га наредне године заменити Јохан Кројф.[32] Међутим, пошто су преговори између Кројфа и савеза пропали, Адвокат је остао на позицији селектора за Светско првенство 1994. у Сједињеним Америчким Државама.[33] На овом Мундијалу Холандија није могла да рачуна на повређеног Ван Бастена, док је Руд Гулит такође пропустио турнир због сукоба са селектором;[34] Денис Бергкамп је предводио напад постигавши три гола, а Холандија је стигла до четвртфинала, где је у сјајном мечу поражена од каснијег шампиона Бразила резултатом 3:2.[35]

Друга златна генерација: 1996—2014

[уреди | уреди извор]
Image
Холандија на утакмици Европског првенства 1996. против Шкотске на стадиону Вила Парк у Бирмингему.

Са Гусом Хидинком на позицији селектора, „Орање” је отпутовало на Европско првенство 1996. године. Након што су групну фазу завршили као другопласирани, у четвртфиналу су се састали са Француском. Пошто је утакмица завршена без голова (0:0), уследило је извођење једанаестератака. Ударац Кларенса Седорфа у четвртој серији зауставио је француски голман Бернар Лама, а погодак који је постигао Лоран Блан означио је елиминацију Холандије.[36] Након што су заузели прво место у својој квалификационој групи, жребом су смештени у групу Е на завршном турниру за Светско првенство 1998.. Холандски тим, у чијем су саставу тада блистали Денис Бергкамп, Марк Овермарс, Филип Коку, Едгар Давидс, Франк де Бур, Роналд де Бур и Патрик Клујверт, стигао је до полуфинала где су поново поражени након пенал-рулета, овога пута од Бразила. Утакмицу за треће место су потом изгубили од Хрватске.[37][38] Убрзо након тога Хидинк је поднео оставку, а на његово место је дошао Франк Рајкард. Холандија је била суорганизатор Европског првенства 2000. заједно са Белгијом. Остварили су све три победе у групној фази, а потом у четвртфиналу декласирали СР Југославију резултатом 6:1. Ипак, у полуфиналу их је зауставила Италија, након што је голман „Азура” Франческо Толдо одбранио два ударца у пенал-серији и тако елиминисао домаћина. Тим након тога није успео да се квалификује за Светско првенство 2002. због кључних пораза од Португалије и Републике Ирске, што је тадашњег селектора Луја ван Гала навело на оставку.[39]

Image
Холандија на Светском првенству 2006. године.

Дик Адвокат је у јануару 2002. године по други пут именован за селектора Холандије.[40] Репрезентација је изборила пласман на Европско првенство 2004. након што је у баражу убедљиво савладала Шкотску.[41] На самом турниру Холандија је стигла до полуфинала, где је претрпела пораз од домаћина Португалије.[42] Након оштрих критика јавности упућених на рачун његовог вођења екипе, Адвокат је поднео оставку у јулу 2004. године.[43]

Под вођством новог селектора, Марка ван Бастена, Холандија се квалификовала за Светско првенство 2006. Са такмичења су елиминисани у осмини финала након минималног пораза од Португалије са 1:0. Овај сусрет је остао упамћен по чак 16 жутих картона, чиме је изједначен рекорд Светских првенстава по броју јавних опомена на једном мечу постављен 2002. године, а постављен је и нови рекорд са укупно четири црвена картона, по два са обе стране;[44] штампа је ову утакмицу касније назвала „Битка за Нирнберг”.[45] Упркос критикама које су се односиле на одабир играча и мањак нападачког фудбала, фудбалски савез (KNVB) је понудио Ван Бастену продужење уговора на још две године. То му је омогућило да води репрезентацију током Европског првенства 2008. и кроз квалификације за Светско првенство 2010.[46] Холандија је изборила пласман на Евро 2008, где је вољом жреба смештена у „групу смрти” заједно са Француском, Италијом и Румунијом.[47] Шампионат су започели убедљивом победом над тадашњим светским прваком Италијом резултатом 3:0 у Берну, што је био њихов први тријумф над Италијанима још од 1978. године. У наредном колу су декласирали Француску са 4:1 и тако обезбедили пролаз, да би групну фазу завршили са максималних девет бодова након победе над Румунијом од 2:0. Ипак, у четвртфиналу их је зауставила Русија, коју је са клупе предводио Гус Хидинк, славивши са 3:1. Руд ван Нистелрој је голом у 86. минуту донео изједначење и изборио продужетке, у којима су Руси постигли два поготка преко Андреја Аршавина. По завршетку турнира, Ван Бастен је поднео оставку како би преузео вођење Ајакса.[48]

Image
Ислазак играча на терен пред меч између Холандије и Француске на Европском првенству 2008. године.
Image
Дуел Холандије и Данске на Светском првенству 2010. године.

Под вођством новог селектора Берта ван Марвајка, Холандија је остварила стопроцентан учинак у квалификационом циклусу за Мундијал 2010., уписавши свих осам победа. Након што су лако прошли групну фазу са максималним бројем бодова у групи Е[49] и елиминисали Словачку[50] у осмини финала, у четвртфиналу су одмерили снаге са Бразилом. Иако су на полувремену губили са 1:0, Весли Снајдер је са два поготка у наставку донео велики преокрет и пласман у полуфинале, где су Холанђани савладали Уругвај резултатом 3:2.[51] Тим се тако пласирао у своје прво финале Светског првенства још од 1978. године, али су у драматичном мечу поражени од Шпаније са 1:0, након што је везиста Андрес Инијеста постигао погодак у продужецима.[52] У периоду од августа до септембра 2011. године, Холандија је заузела прво место на ФИФА ранг-листи,[53] поставши тек друга репрезентација у историји, после Шпаније, која је стигла до самог врха ове листе а да претходно никада није освојила титулу светског првака.

На Европском првенству 2012., Холандија је смештена у групу Б са Немачком, Португалијом и Данском, која је одмах проглашена за „групу смрти”.[54] Репрезентација је по први пут у својој историји доживела сва три пораза у групној фази на једном великом такмичењу. Након овог великог неуспеха, селектор Берт ван Марвајк је поднео оставку.[55]

Луис ван Гал је по други пут преузео кормило националног тима. У европским квалификацијама за Светско првенство 2014., Холандија је забележила девет победа и један реми, заузевши прво место у групи и обезбедивши директан пласман. На завршном турниру су смештени у групу Б, заједно са Шпанијом, Чилеом и Аустралијом. Репрезентација се на спектакуларан начин реванширала актуелном светском шампиону Шпанији, савладавши је у првом колу са чак 5:1.[56]

Image
Састав репрезентације Холандије пре почетка финалне утакмице Светског првенства 2010. године.

Након заузимања прве позиције у групи Б, Холандија је у осмини финала савладала Мексико резултатом 2:1, преокретом у самом финишу када је Весли Снајдер донео изједначење, а Клас-Јан Хунтелар погодио из једанаестерца.[57] У четвртфиналу су се сусрели са Костариком. Након што је меч завршен без голова (0:0), Холандија је славила у пенал серији са 4:3. Овај меч је обележио несвакидашњи потез Ван Гала који је резервног голмана Тима Крула увео у игру тик пред сам крај продужетака, а овај је потом одбранио два ударца са беле тачке.[58]

У полуфиналном дуелу против Аргентине, Холандија је елиминисана након извођења једанаестератака резултатом 4:2.[59] У утакмици за треће место Холанђани су убедљиво савладали домаћина Бразил са 3:0 и тако освојили бронзану медаљу. Ван Гал, који је успешно мотивисао екипу након болног пораза у полуфиналу,[60] добио је велике похвале спортске јавности јер је извукао максимум из овог младог и релативно неискусног холандског састава, надмашивши сва очекивања.[61][62]

Пад и опоравак: 2014—данас

[уреди | уреди извор]

Гус Хидинк је наследио Ван Гала на месту селектора за квалификације за Европско првенство 2016. Међутим, Хидинк је поднео оставку 29. јуна 2015. године, а на клупи га је заменио његов помоћник Дани Блинд. Холандија је такмичење завршила тек на четвртом месту у својој квалификационој групи, чиме је пропустила Европско првенство по први пут од 1984. године, а уједно и једно велико такмичење по први пут након 2002. године.[63] Лоша форма националног тима наставила се и у квалификацијама за Светско првенство 2018., што је на крају довело до Блиндове смене након пораза од Бугарске резултатом 2:0 у марту 2017. године. Иако се Дик Адвокат поново вратио на позицију селектора, Холандија ипак није успела да се пласира на Светско првенство 2018., пошто је заузела треће место у групи А, завршивши иза Француске и Шведске.[64]

У фебруару 2018. године, на Адвокатово место дошао је Роналд Куман, потписавши уговор до лета 2022. године.[65] Под његовим вођством, Холандија је изборила пласман у Лигу А у УЕФА Лиги нација, где је успела да освоји своју групу и пласира се на завршни турнир четири најбоље селекције. То су остварили након што су у последњем колу ремизирали са Немачком, престигавши Француску захваљујући бољем међусобном скору.[66] Холандија је у полуфиналу Лиге нација савладала Енглеску, али је у великом финалу поражена од Португалије минималним резултатом 1:0.[67]

Репрезентација је потом успешно прошла кроз квалификације за Европско првенство 2020.[68] Ипак, по завршетку овог циклуса, Роналд Куман је напустио клупу како би преузео Барселону, а на његово место је постављен Франк де Бур. Због пандемије вируса корона, Евро 2020. је одложен за 2021. годину, а Холандија је своје мечеве групне фазе играла код куће, на Јохан Кројф арени у Амстердаму. Остварили су све три победе, савладавши Украјину са 3:2, Аустрију са 2:0 и Северну Македонију са 3:0. Међутим, шампионат се поново завршио разочарањем, пошто их је у осмини финала у Будимпешти елиминисала Чешка резултатом 2:0. Свега два дана након овог пораза, Де Бур је поднео оставку.[69] На његово место се по трећи пут у каријери вратио Луис ван Гал, који је одлучио да прекине тренерску пензију.[70] Холандија је 16. новембра 2021. године осигурала пласман на Светско првенство 2022. савладавши у последњем колу Норвешку са 2:0, чиме је такмичење у квалификационој групи Г завршила на првом месту. На Мундијалу у Катару, Холандија је заузела прву позицију у својој групи са седам освојених бодова. Стигли су до четвртфинала, где их је након извођења једанаестератака елиминисала Аргентина.[71] Овај турнир је уједно био и опроштај за Луиса ван Гала, који се вратио послу иако се борио са раком простате и иако је претходно обећао својој супрузи да је завршио са фудбалом. Према писању холандских медија, Ван Гал је током припрема крио своје здравствене проблеме од екипе, па је чак долазио на тренинге носећи катетер под одећом.

На Европском првенству 2024. године, Холандија је прошла групну фазу као једна од најбољих трећепласираних селекција, након победе над Пољском, ремија са Француском и пораза од Аустрије.[72][73][74] У осмини финала „Орање” је убедљиво славило против Румуније резултатом 3:0.[75] У четвртфиналном окршају су се сусрели са Турском, која је прва дошла до предности, али је изједначење Холандији донео Стефан де Фрај. Потпуни преокрет и победу комплетирао је аутогол који је постигао Мерт Мулдур, што је значило да се Холандија пласирала у своје прво полуфинале на великим такмичењима још од Евра 2004. и Мундијала 2014. године.[76] Ипак, у полуфиналу их је елиминисала Енглеска, након поготка примљеног у самом финишу судијске надокнаде времена.[77]

Резултати репрезентације

[уреди | уреди извор]

Светска првенства

[уреди | уреди извор]
Учинак на Светском првенству Учинак у квалификацијама
Година Рунда Позиција ИГ П Н И ГД ГП ИГ П Н И ГД ГП
Уругвај 1930. Није учествовала Није учествовала
Италија 1934. Осмина финала 9. 1 0 0 1 2 3 2 2 0 0 9 4
Француска 1938. Осмина финала 14. 1 0 0 1 0 3 2 1 1 0 5 1
Бразил 1950. Није учествовала Није учествовала
Швајцарска 1954.
Шведска 1958. Није се квалификовала 4 2 1 1 12 7
Чиле 1962. 3 0 2 1 4 7
Енглеска 1966. 6 2 2 2 6 4
Мексико 1970. 6 3 1 2 9 5
Западна Немачка 1974. Финалиста 2. 7 5 1 1 15 3 6 4 2 0 24 2
Аргентина 1978. Финалиста 2. 7 3 2 2 15 10 6 5 1 0 11 3
Шпанија 1982. Није се квалификовала 8 4 1 3 11 7
Мексико 1986. 8 4 1 3 13 7
Италија 1990. Осмина финала 15. 4 0 3 1 3 4 6 4 2 0 8 2
Сједињене Америчке Државе 1994. Четвртфинале 7. 5 3 0 2 8 6 10 6 3 1 29 9
Француска 1998. Четврто место 4. 7 3 3 1 13 7 8 6 1 1 26 4
Јужна Кореја Јапан 2002. Није се квалификовала 10 6 2 2 30 9
Њемачка 2006. Осмина финала 11. 4 2 1 1 3 2 12 10 2 0 27 3
Јужноафричка Република 2010. Финалиста 2. 7 6 0 1 12 6 8 8 0 0 17 2
Бразил 2014. Треће место 3. 7 5 2 0 15 4 10 9 1 0 34 5
Русија 2018. Није се квалификовала 10 6 1 3 21 12
Катар 2022. Четвртфинале 5. 5 3 2 0 10 4 10 7 2 1 33 8
Канада Мексико Сједињене Америчке Државе 2026. Шеснаестина финала 17. 4 2 2 0 11 5 8 6 2 0 27 4
Мароко Португалија Шпанија 2030. Биће одређено Биће одређено
Саудијска Арабија 2034.
Укупно Финалиста 12/23 59 32 16 11 107 57 — 143 95 28 20 356 105

Европска првенства

[уреди | уреди извор]
Учинак на Европском првенству Учинак у квалификацијама
Година Рунда Позиција ИГ П Н И ГД ГП ИГ П Н И ГД ГП
Француска 1960. Није учествовала Није учествовала
Шпанија 1964. Није се квалификовала 4 1 2 1 6 5
Италија 1968. 6 2 1 3 11 11
Белгија 1972. 6 3 1 2 18 6
Југославија 1976. Треће место 3. 2 1 0 1 4 5 8 6 0 2 21 9
Италија 1980. Групна фаза 5. 3 1 1 1 4 4 8 6 1 1 20 6
Француска 1984. Није се квалификовала 8 6 1 1 22 6
Западна Немачка 1988. Шампион 1. 5 4 0 1 8 3 8 6 2 0 15 1
Шведска 1992. Полуфинале 3. 4 2 2 0 6 3 8 6 1 1 17 2
Енглеска 1996. Четвртфинале 8. 4 1 2 1 3 4 11 7 2 2 25 5
Белгија Холандија 2000. Полуфинале 3. 5 4 1 0 13 3 Квалификовала се као домаћин
Португалија 2004. Полуфинале 3. 5 1 2 2 7 6 10 7 1 2 26 7
Аустрија Швајцарска 2008. Четвртфинале 6. 4 3 0 1 10 4 12 8 2 2 15 5
Пољска Украјина 2012. Групна фаза 15. 3 0 0 3 2 5 10 9 0 1 37 8
Француска 2016. Није се квалификовала 10 4 1 5 17 14
Европа 2020. Осмина финала 9. 4 3 0 1 8 4 8 6 1 1 24 7
Њемачка 2024. Полуфинале 3. 6 3 1 2 10 7 8 6 0 2 17 7
Уједињено Краљевство Република Ирска 2028. Биће одређено Биће одређено
Италија Турска 2032.
Укупно 1 титула 11/17 45 23 9 13 75 48 — 125 83 16 26 291 99

Лига нација

[уреди | уреди извор]
Рекорди у УЕФА Лиги нација
Сезона Лига Група ИГ П Н И ГД ГП П/И Поз.
2018/19. А 1 6 3 1 2 11 6 Same position 2.
2020/21. А 1 6 3 2 1 7 4 Same position 6.
2022/23. А 4 8 5 1 2 18 13 Same position 4.
2024/25. А 3 8 2 5 1 18 12 Same position 6.
Укупно 28 13 9 6 52 35

Селектори (од 1949)

[уреди | уреди извор]
Image
Марко ван Бастен, тренер од 2004. до 2008. године

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The FIFA/Coca-Cola Men's World Ranking”. FIFA. 19. 11. 2025. Приступљено 19. 11. 2025. 
  2. ^ „International football | KNVB”. KNVB. Архивирано из оригинала 5. 4. 2022. г. Приступљено 14. 3. 2022. 
  3. ^ „Netherlands: Full "A" internationals (1905–1910)”. Међународна федерација фудбалске историје и статистике. Архивирано из оригинала 3. 4. 2012. г. Приступљено 15. 5. 2010. 
  4. ^ Joshua, Rick (21. 9. 2017). „Willem Hesselink: The original "Mr. Bayern"”. Архивирано из оригинала 24. 4. 2019. г. Приступљено 24. 4. 2019. 
  5. ^ „The fourth Olympiad London 1908” (PDF). la84foundation.org. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 9. 2007. г. Приступљено 30. 12. 2008. 
  6. ^ Aarhus, Lars (26. 6. 2008). „Games of the V. Olympiad”. RSSSF. Архивирано из оригинала 11. 7. 2022. г. Приступљено 11. 2. 2019. 
  7. ^ Stokkermans, Karel; Jönsson, Mikael (29. 10. 2015). „Games of the VII. Olympiad”. RSSSF. Архивирано из оригинала 1. 7. 2016. г. Приступљено 11. 2. 2019. 
  8. ^ „Netherlands – Uruguay”. FIFA. Архивирано из оригинала 18. 2. 2019. г. Приступљено 18. 2. 2019. 
  9. ^ Stokkermans, Karel; Jönsson, Mikael (20. 10. 2015). „Games of the VIII. Olympiad”. Архивирано из оригинала 11. 7. 2022. г. Приступљено 18. 2. 2019. 
  10. ^ Stokkermans, Karel; Jönsson, Mikael (20. 10. 2015). „Games of the IX. Olympiad”. RSSSF. Архивирано из оригинала 15. 6. 2023. г. Приступљено 18. 2. 2019. 
  11. ^ „FIFA World Cup – Classic Moments from FIFA World Cup History”. FIFA. Архивирано из оригинала 26. 4. 2006. г. Приступљено 14. 6. 2009. 
  12. ^ Fielder, Robert (2018). The Complete History of the World Cup. Kindle Edition. 
  13. ^ „Czechoslovakia – Netherlands”. FIFA. Архивирано из оригинала 3. 10. 2015. г. Приступљено 19. 2. 2019. 
  14. ^ Aarhus, Lars (6. 4. 2011). „Games of the XIV. Olympiad”. Архивирано из оригинала 11. 7. 2022. г. Приступљено 11. 3. 2019. 
  15. ^ Aarhus, Lars (26. 7. 2012). „Games of the XV. Olympiad”. Архивирано из оригинала 22. 9. 2008. г. Приступљено 11. 3. 2019. 
  16. ^ „Tactics: Were Holland 1974 the last true innovators?”. Football Further. 14. 7. 2010. Архивирано из оригинала 2. 7. 2015. г.. 
  17. ^ „The greatest World Cup tragedies: Holland 1974”. The Score. 6. 6. 2014. Архивирано из оригинала 6. 6. 2014. г. Приступљено 6. 6. 2014. 
  18. ^ „Czechoslovakia rain on Dutch parade”. UEFA. 3. 10. 2003. Архивирано из оригинала 3. 4. 2019. г. Приступљено 12. 3. 2019. 
  19. ^ „Dutch edge third-place thriller”. UEFA. 3. 10. 2003. Архивирано из оригинала 3. 4. 2019. г. Приступљено 12. 3. 2019. 
  20. ^ Doyle, Paul (16. 4. 2008). „Kidnappers made Cruyff miss World Cup”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 5. 12. 2013. г. Приступљено 20. 6. 2008. 
  21. ^ „The Squad”. Архивирано из оригинала 13. 4. 2009. г. Приступљено 22. 3. 2019. 
  22. ^ Hersey, Will (14. 6. 2018). „Remembering Argentina 1978: The Dirtiest World Cup Of All Time”. Архивирано из оригинала 28. 8. 2020. г. Приступљено 11. 2. 2019. 
  23. ^ Barreca, Vincenzo (децембар 1999). „La storia degli Europei – 1980 Germania Ovest” [The history of Euro Cup – 1980]. Calcio 2000 (на језику: италијански). Action Group. стр. 54. 
  24. ^ „Spain's top newspaper recalls 12–1 victory over Malta 30 years ago today”. Times of Malta. 21. 12. 2013. Архивирано из оригинала 23. 1. 2019. г. Приступљено 11. 3. 2019. 
  25. ^ „World Cup 1986 qualifications”. RSSSF. Архивирано из оригинала 10. 11. 2022. г. Приступљено 11. 3. 2019. 
  26. ^ Pye, Steven (19. 11. 2013). „How Belgium's last-gasp goal kept Holland out of the 1986 World Cup”. The Guardian. Архивирано из оригинала 28. 5. 2021. г. Приступљено 11. 3. 2019. 
  27. ^ а б „Cheeseheads vs Krauts": 30 Years of Enmity”. Ajax-USA.com. 14. 6. 2004. Архивирано из оригинала 30. 3. 2010. г. Приступљено 22. 6. 2006. 
  28. ^ „Van Basten ends Dutch wait”. UEFA. 5. 10. 2003. Архивирано из оригинала 2. 9. 2018. г. Приступљено 19. 3. 2019. 
  29. ^ „WORLD CUP NOTES”. Associated Press. 1. 6. 1990. Архивирано из оригинала 23. 7. 2014. г. Приступљено 24. 3. 2019. 
  30. ^ Belam, Martin (27. 6. 2018). „The six oddest tie-breaking rules in World Cup history”. The Guardian. Архивирано из оригинала 12. 2. 2019. г. Приступљено 11. 2. 2019. 
  31. ^ „Schmeichel helps Denmark down Netherlands”. UEFA. 5. 10. 2003. Архивирано из оригинала 27. 3. 2019. г. Приступљено 19. 3. 2019. 
  32. ^ Lovejoy, Joe (9. 10. 1993). „Football: Dutchman for whom winning is losing: If Dick Advocaat's team beat England in Wednesday's World Cup tie he will still lose his job. Joe Lovejoy met him”Неопходна новчана претплата. The Independent. London. Архивирано из оригинала 18. 6. 2022. г. Приступљено 2. 5. 2019. 
  33. ^ Goff, Steven (24. 1. 1994). „Some Dutch Unhappy Cruyff Out of Picture”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 2. 11. 2012. г. Приступљено 29. 11. 2009. 
  34. ^ „Ten international player v manager bust-ups”. goal.com. 11. 10. 2012. Приступљено 24. 3. 2019. 
  35. ^ Bevan, Chris (27. 5. 2010). „The story of the 1994 World Cup”. BBC. Архивирано из оригинала 14. 8. 2018. г. Приступљено 11. 2. 2019. 
  36. ^ „France reach last four after shoot-out success”. UEFA. 6. 10. 2003. Архивирано из оригинала 20. 9. 2017. г. Приступљено 15. 3. 2019. 
  37. ^ „Orange crushed”. Marseille. 7. 7. 1998. Архивирано из оригинала 23. 2. 2002. г.. 
  38. ^ „Croatia goes home satisfied”. Marseille. 12. 7. 1998. Архивирано из оригинала 12. 2. 2002. г.. 
  39. ^ „The Joy of Six: Republic of Ireland football moments”. The Guardian. 18. 11. 2011. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 12. 7. 2014. 
  40. ^ Pierson, Mark (26. 1. 2002). „Advocaat stays at Rangers but takes Dutch job”Неопходна новчана претплата. The Independent. London. Архивирано из оригинала 18. 6. 2022. г. Приступљено 28. 12. 2009. 
  41. ^ Sanderson, Pete (20. 11. 2003). „Dutch find winning formula”. UEFA. Amsterdam ArenA. Архивирано из оригинала 12. 10. 2019. г. Приступљено 12. 3. 2019. 
  42. ^ Szreter, Adam (1. 7. 2004). „Maniche has final say against Oranje”. UEFA. Estádio José Alvalade. Архивирано из оригинала 12. 10. 2019. г. Приступљено 12. 3. 2019. 
  43. ^ Groves, Nancy (7. 7. 2004). „Advocaat quits Holland”Неопходна новчана претплата. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 11. 1. 2022. г. Приступљено 28. 12. 2009. 
  44. ^ „Fair play takes a dive”. ABC Sport. 8. 7. 2006. Архивирано из оригинала 27. 8. 2017. г. Приступљено 16. 1. 2008. 
  45. ^ Watt, Stuart (26. 6. 2006). „Portugal wins battle of Nuremberg”. Nuremberg: Australian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала 11. 8. 2010. г.. 
  46. ^ „Van Basten on right track”. Football.co.uk. 27. 6. 2006. Архивирано из оригинала 12. 10. 2013. г. Приступљено 4. 5. 2012. 
  47. ^ „Italy and France in Euro 2008 'group of death'”. ESPN Soccernet. ESPN. 2. 12. 2007. Архивирано из оригинала 5. 10. 2012. г. Приступљено 3. 3. 2008. 
  48. ^ „Van Basten takes Ajax role”. Sky Sports. 22. 2. 2008. Архивирано из оригинала 7. 10. 2012. г.. 
  49. ^ „Dutch comfort, Japanese firecrackers”. FIFA. 25. 6. 2010. Архивирано из оригинала 4. 4. 2019. г. Приступљено 15. 3. 2019. 
  50. ^ „Returning Robben helps sink Slovakia”. FIFA. 28. 6. 2010. Архивирано из оригинала 9. 9. 2018. г. Приступљено 25. 2. 2019. 
  51. ^ „Dutch fightback buries Brazil”. FIFA. 2. 7. 2010. Архивирано из оригинала 1. 6. 2018. г. Приступљено 25. 2. 2019. 
  52. ^ „Iniesta puts Spain on top of the world”. FIFA. 11. 7. 2010. Архивирано из оригинала 18. 5. 2018. г. Приступљено 25. 2. 2019. 
  53. ^ „FIFA Ranking: Netherlands dethrone Spain”. Football-Rankings.info. 12. 8. 2011. Архивирано из оригинала 19. 6. 2014. г. Приступљено 24. 8. 2011. 
  54. ^ Asante, Angela (2. 12. 2011). „UEFA Euro 2012 Group of Death: Germany with Portugal & Holland. Who'll be doomed?”. Livesoccertv. Архивирано из оригинала 30. 4. 2012. г. Приступљено 3. 12. 2011. 
  55. ^ „Euro 2012: Bert van Marwijk quits as Netherlands coach”. BBC News. 27. 6. 2012. Архивирано из оригинала 19. 8. 2015. г. Приступљено 18. 6. 2015. 
  56. ^ Wilson, Paul (14. 6. 2014). „Spain humiliated as rampant Holland blast five in World Cup shock”. The Guardian. Архивирано из оригинала 28. 11. 2018. г. Приступљено 11. 3. 2019. 
  57. ^ Lowe, Sid (30. 6. 2014). „Holland come from behind to snatch last-gasp victory against Mexico”. The Guardian. Архивирано из оригинала 4. 4. 2019. г. Приступљено 11. 3. 2019. 
  58. ^ FIFA. „Tenacity triumphs as last four completed”. FIFA.com. FIFA. Архивирано из оригинала 7. 7. 2014. г.. 
  59. ^ „Oranje ten onder na strafschoppen” [Orange perished after penalties]. NOS.nl (на језику: холандски). 10. 7. 2014. Архивирано из оригинала 19. 6. 2015. г. Приступљено 18. 6. 2015. 
  60. ^ Hayward, Ben (13. 7. 2014). „Van Gaal: We showed how good we are”. Goal.com. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 18. 6. 2015. 
  61. ^ MacAree, Graham (13. 7. 2014). „Brazil Turn Up At Their Own Funeral”. SBNation.com. Архивирано из оригинала 1. 7. 2015. г. Приступљено 18. 6. 2015. 
  62. ^ Kappel, David (14. 7. 2014). „Mourinho: Van Gaal Best Coach At World Cup”. Soccer Laduma. Архивирано из оригинала 3. 7. 2015. г. Приступљено 18. 6. 2015. 
  63. ^ „Holland 2 Czech Republic 3”. BBC Sport. 13. 10. 2015. Архивирано из оригинала 14. 10. 2015. г. Приступљено 14. 10. 2015. 
  64. ^ „A win for the Netherlands, but not enough to secure World Cup qualification”. Sydney Morning Herald. 11. 10. 2017. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г.. 
  65. ^ „Ronald Koeman appointed as Netherlands manager”. The Guardian. Press Association. 5. 2. 2018. Архивирано из оригинала 4. 12. 2018. г. Приступљено 4. 12. 2018. 
  66. ^ „The Dutch Rally to Reach the UEFA Nations League Final Four”. The New York Times. 19. 11. 2018. Архивирано из оригинала 1. 5. 2019. г. Приступљено 1. 5. 2019. 
  67. ^ „Portugal 1 Holland 0”. BBC Sport. 9. 6. 2019. Архивирано из оригинала 22. 5. 2020. г. Приступљено 16. 11. 2019. 
  68. ^ „Northern Ireland suffer penalty heartbreak as Germany, Netherlands qualify for Euro 2020”. 16. 11. 2019. Архивирано из оригинала 13. 9. 2023. г. Приступљено 16. 11. 2019. 
  69. ^ „Frank de Boer stapt per direct op als bondscoach van het Nederlands elftal”. nos.nl. 29. 6. 2021. Архивирано из оригинала 13. 9. 2023. г. Приступљено 25. 7. 2021. 
  70. ^ „Louis van Gaal named as Netherlands manager for third time”. The Guardian. Reuters. 4. 8. 2021. Архивирано из оригинала 2. 9. 2021. г. Приступљено 24. 8. 2021. 
  71. ^ „Netherlands vs. Argentina highlights: Argentina wins in dramatic PKs”. Fox Sports. 9. 12. 2022. Архивирано из оригинала 9. 12. 2022. г. Приступљено 9. 12. 2022. 
  72. ^ „Poland v. Netherlands - UEFA Euro 2024”. УЕФА. Приступљено 20. 7. 2024. 
  73. ^ „Netherlands v. France - UEFA Euro 2024”. УЕФА. Приступљено 20. 7. 2024. 
  74. ^ „Netherlands v. Austria - UEFA Euro 2024”. УЕФА. Приступљено 20. 7. 2024. 
  75. ^ „How the Netherlands cruised past Romania with Cody Gakpo starring in the 3–0 last-16 win”. The New York Times. 2. 7. 2024. Приступљено 20. 7. 2024. 
  76. ^ „Netherlands v. Turkey – BBC Sport”. BBC. Приступљено 20. 7. 2024. 
  77. ^ „England 2–1 Netherlands, Ollie Watkins scores as England reach the Euro finale”. BBC. Приступљено 20. 7. 2024. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фудбалска_репрезентација_Холандије&oldid=31054889”